Sreda, 21.08.2019

Magazin » Moja priča » Ljubavna priča » Srce ponekad ume da pogreši

Srce ponekad ume da pogreši

Objavi ovaj članak na

30.05.2013 4:17 PM

Budim se. Oko mene par osoba, od svetlosti ih ne vidim baš najbolje. Prepoznala sam Anu, moju najbolju drugaricu, roditelje, ali tu stoji još jedna osoba. Doktori me pitaju kako se osećam. Klimam glavom i odgovaram da sam samo malo umorna. Pustili su ih da budu par minuta sa mnom. Pričala sam s njima, ali nisam mogla nikako da se setim dečka koji je stojao pored Ane. Gledala sam ga i pokušavala da se setim ali ne, ne znam ko je. Odjednom mi je prišao i uhvatio za ruku. -Oporavićeš se brzo, verujem ja u tebe. Gledala sam ga totalno pogubljeno. -Jesi dobro.? Boli te nešto.? I dalje sam ga gledala izbezumljena. – Ema.? –  Ko si ti.? Svi su me pogledali. – Uroš, tvoj dečko. Pogledala sam Anu. – Ne, ja nemam dečka. – Zezaš nas, zar ne.? Svi su delovali zbunjeno, Uroš najviše. -Ana, hajde reci im. Ja nemam dečka.

Brzo su pozvali lekara. Saznali smo da imam amneziju na duži period zbog operacije nakon saobraćajne nesreće. Roditelji su bili tužni,  Ana se suzdržavala da ne počne da plače. A dečko, za kog kažu da je moj dečko, uhvatio se za glavu i počeo da šeta po sobi.

Prolazili su dani, ja sam se oporavila od operacije, polako sam se uklopila u školi, društvu, ali imao je jedan problem. Uroš, dečko iz bolnice,  nikako nisam mogla da ga gledam kao dečka.  Ni kao prijatelja. Često je dolazio u posetu.. Ali uvek se naš razgovor svodio na to kako sam, je l’ me boli nešto. Nismo mogli ni da potegnemo neku priču, nisam znala ništa o njemu. Bio je samo jedan stranac. Terala sam Anu da mi priča o njemu, ne samo o njemu o svemu, ali svega što se sećam jeste period do kraja prve godine srednje škole.

Kasnije Uroš mi je pričao detalje koji su nam se događali. Pokazivao mi je i slike, a jednog dana je i doneo pisma koja sam mu ja slala. Sve mi je bilo potpuno nepoznato. Ni delića nisam mogla da se setim.. Čak i kada je jednom pokušao da me poljubi, poljubac je trajao par sekundi i sklonila sam se, nisam mogla..

Prošlo je skoro mesec dana od operacije, ali od sećanja ni traga. Uroš je svakodnevno dolazio, i trudio se, ali uzalud. On je bio i ostao stranac. Jednog dana krećem sa Anom do grada. Ušla sam u super market i krenula do zamrzivača sa sladoledima. Uzela sam jedan koji mi se činio ukusnim i u sledećem koraku već se sudarila sa nekim dečkom. Čudno kada sam ga pogledala dozvao me je imenom. U grudima se pojavio neki čudan osećaj. Gledali smo se, i ja sam jedva uspela da izgovorim – Znamo se.? Gledao me je iznenađeno i upitao kako sam. Odgovorila sam mu i upitala odakle me zna. U tom trenutku naišla je Ana i brzo me odvukla. Nisam razumela zašto, ali verovatno da sam sa ovim likom ili u svađi ili u nekom drugom problemu. Po povratku samo sam o njemu mislila. Ali čudno je bilo kada bih god pitala za njegovo ime, ili ko je, kako se uopšte znamo, ona je odgovorila ‘ ne znam’. Shvatila sam da očito neću saznati ništa od nje, pa sam se sama bacila na posao. Znavši sebe, barem one odobe koje se sećam, uvek sam sve zapisivala u dnevniku. Međutim od dnevnika ni traga ni glasa. Setila sam se da potražim po kompu. Tražila, tražila i naišla. Ali, umesto na slike mog dečka, kako ostali kažu, u jednom skrivenom folderu stojale su slike nekog drugog dečka.  Prepoznala sam ga. O da. To je lik iz super marketa. Pozvala sam Anu i zahtevala da mi kaže sve o dečku na kog sam danas naletela. Rekla mi je samo da mora sve uživo da mi ispriča. I da zaista je morala. Ispostavilo se da je taj dečko moja prva ljubav. Dala mi je dnevnike, koji su bili kod nje. Kada sam pročitala počela sam da slažem kockice. Dečko iz super marketa se zove Milan. Kao što sam rekla bio je moja prva ljubav, i mnogo sam patila za njim. Bili smo par puta zajedno. Saznala sam za još neke momke, ali sam najviše saznala o  Milanu i Urošu. Uroš i ja smo zapravo do pre nesreće bili godinu i 4,5 meseci zajedno. Čudno ali ne osećam ni trunčice ljubavi prema Urošu, dok Milan budi nešto u meni, što ne mogu da opišem.

Prošao je još jedan mesec. Ja sam stupila u kontakt sa Milanom. Videli smo se jedne večeri i smuvali se.  Bila sam jako srećna. Stalno bi me zasmejavao, pričao da me voli. A nekako sam osećala i da se ljubav vratila. Uroš je na sve moguće načine pokušavao da dođe do mene i da mi dokaže koliko me voli i da se pomirimo. Ali uzalud, nisam se sećala ničega..Često je dolazio kod mene, kupovao mi po neku stvarčicu, pričali bismo.. Vremenom sam nekako se navikla na njega. Nije znao za Milana. Jedne večeri sam skupila hrabrosti da mu kažem. – Ne razumem. Otkud sada on.? Pitao me je. - Ne znam, sve se desilo čudom i brzo. Slegla sam ramenima. -Čekaj, njega se sećaš, mene ne.? – Ne sećam se ni njega, ali nešto me vezuje za njega. Još od trena kada sam ga videla.. -Dosta. Ne želim dalje da čujem. Ustao je, obukao jaknu i izašao.  Razmišljala sam cele večeri o svemu..

Sledećeg dana bila je subota. Dogovorila sam se da Izadjem sa Anom i drugaricama, a ujedno i da se vidim sa Milanom. Tokom šetnje po gradu naletela sam na Uroša. Prišla sam mu da se pozdravimo. Na pitanja mi je odgovarao drsko. Razumem ga.. Dok sam pričala s njim naišao je Milan.

-Ćao Ema. Prišao mi je i poljubio me. Gledala sam Uroša koji je pravio besne grimase. Okrenula sam se i povukla Milana.

-Nisi morao sada da priđeš. Rekla sam mu drsko.

- Nisam uopšte morao da priđem. Izgleda da ti je bilo lepo dok si pričala sa bivšim.? Okrenuo se ka meni i počeli smo da se raspravljamo na sred puta.

- Nemoj da si ljubomoran. Ne mogu tek tako da ga ostavim, ipak sam bila s njim prilično dugo. Nisam bez srca znaš.?! Povisila sam ton. – Nemoj da se dereš na mene. Tvoje je pravo s kim ćeš. Biraj ili on ili  ja. Ne pada mi na pamet da ti prilazim dok ti časkaš s njim. – Ti si debil, znaš.? Nemam ja šta da biram, tebe držim za ruku, ne njega. – Maločas mi se nije učinilo tako. Nasmejao se cinički. -Nosi se.! Okrenula sam i krenula da se vratim drugaricama. -Hej. Uhvatio me je za ruku. - Stani ludo. Malo sam ljubomoran, samo me je strah da mi te ne otme. Zagrlio me i poljubio..

Prolazile su nedelje. Sa Milanom sam bila u stabilnijoj vezi. Sa Urošem sam se čula kako kad, ali sve češće, valjda mu je bilo teško..Čuj valjda. Sigurno.. :/ Mada je i dalje pokušavao da me ubedi da mu se vratim, ali sve je bilo džabe kada se ja i dalje nisam sećam ničega.

Jedne večeri spremala sam se da idem da se vidim sa Milanom, kada mi je keva upala i rekla da me traži Uroš. I pre nego što sam rekla da ne želim da ga vidim on je već ušao u sobu. Nisam želela da ga vidim, jer smo se tokom poslednjeg dopisivanja opasno zakačili.

- Znam da ne želiš da me vidiš, ali obećavam ti ovo je posledjnji put da stojim pred tobom.

Pogledala sam ga dok sam stavljala mindjuše.  Približio mi se - Znam gde si se uputila. Ana mi je sve rekla.

-Molim te ne muči nas više. Dobro znaš da te ne poznajem kao dečka, ne sećam se ničega, ne mogu da te poljubim, znaš već probali smo.. ne znam ni kada će se sve vratiti u normalnom stanju. I da li će uopšte. Sagla sam glavu i krenula ka stolčiću. Ostao je iza mene.

- Nemoj ići.. molim te. Ćutala sam i mazala kremu na rukama. – Volim te. Ja, ne on.! Nisam znala šta da kažem, samo sam ćutala. – Hoćeš li prestati da se spremaš.?! Uplašio me je njegov povišen ton.  Ustala sam i krenula ka njemu. -Uroše, idi molim te. Naša ljubav je nemoguća. Ne mogu da budem s tobom. Ti si stranac za mene. A i volim drugog.

-Ti njega ne voliš već godinama.! Uhvatio je glavu, počeo da se češa po kosi. – Ja to ne znam, ali znam šta osećam. Oči su mi bile pune suza, kao i njemu. Razlika je bila u tome što on je gubio ono što voli, a ja sam bila ta koja je to prouzrokovala. Pobesneo je još gore. – Ma znaš šta, idi, je*i se s njim, gotovo je.! Predajem se, njegova si. Izleteo je iz moje sobe kao munja i zalupio vratima. Ostala sam  bez teksta i načisto skrhana. Nisam želela da ga slomim, nisam ja kriva jer se ne sećam.. Milan je uskoro trebao doći, nastavila sam da se spremam, ali nisam imala onaj osmeh kao pre Uroševog dolaska. Milan me je čekao ispred kuće. Celo veće sam bila odsutna. Samo sam razmišljala o Uroševom bolu.

- Ema, je li je sve u redu.? Milan je primetio da sam neraspoložena.

- Mhm. Malo me boli glava. Poljubio me je u čelo i zagrlio. -Sada ću te ja oraspoložiti. Uhvatio me je i podigao. – Milane, pusti me. Vrištala sam dok me je nosio do sobe.

I pored misli koje su me mučile oko Uroša, pokušala sam da se opustim. Ljubili smo se, mazili, skidali odeću.. Međutim, kada je krenuo da mi dodiruje grudi, butine počele su neke slike pred očima da mi se pojavljuju. Pokušala sam da ne mislim na to, ali kako je krenuo da me ljubi od vrata na niže ređale su se sve jasnije slike. Zbrka potpuna,.. Uroš odjednom u mojoj glavi, ni manje ni više nego dok vodimo ljubav.

- U je*ote.! Brzo sam ustala i najbrže što mogla obukla se i istrčala iz kuće. Milan je ustao, obukao se i krenuo za mnom. -Ema.? Stani.!

Trčala sam najbrže što sam moogla i izgubila se Milanu s vidika. Sela sam na nekoj ogradi i počela da plačem. Glava me je užasno bolela, polako su počele sve stvari da mi se vračaju. – Uroš je bio u pravu, svi su… Promrmljala sam. Izvadila sam telefon i brzo pozvala taxi. Glava me je sve više bolela. Pokušala sam da zovem Uroša, ali je nedostupan. – Nije ni čudo. AJ, šta sam uradila.! Udarala sam rukom glavu. Taxi je stigao. Dok sam brisala suze i smišljala šta reći Urošu već sam stigla. Zvonim na vratima ali mi otvara njegova keva. – Dobro veče. Je li tu Uroš.?Zadihano sam pitala.  Njegova majka me je gledala uplašeno. - Jesi li okej.? -Jesam. Možete pozvati… Videla sam Uroša koji izlazi iz sobe na prvi pogled sav slomljen. Potrčala sam ka njemu i zagrlila ga najače što sam mogla. -Ema.? Oči su mu se zacaklele a mislim da se moglo  u njima videti i nova nada. - Da, to sam ja. Svega sam se setila. :D Zagrlio me je tako jako da su mi košcice pucale, ali je to bio najbolji zagrljaj u životu… <3

Autor teksta: Ema