Sreda, 16.01.2019

Magazin » Moja priča » Ljubavna priča » Ti mislis da me znas?

Ti mislis da me znas?

Objavi ovaj članak na

23.11.2016 10:00 AM

tuzna devojka,,Uh ….kako mrzim….”-divno mi je jutro pocelo,taman da se ispruzim da ugasim alarm padne mi na pod,a zvonjava nikako da prestane…Da li i vi mrzite isto koliko i ja da ustajete rano?

Ne mislim rano u smislu 7 sati ujutru ,vec u 5 sati!Da dobro ste me culi….i sve zbog mog tate koji je otisao na nekoliko nedelja kod mog brata.Naravno neko je morao da ostane da se stara o njegovoj pekari,a to sam nazalost bila ja.Jedina dobra stvar je sto je pekara sagradjena u kuci u prizemnom delu tako da ne moram daleko da idem da bih stigla do nje .Ne volim preterano to mesto,nije previse veliko ni malo pre bih upotrebila termin udobno da bih je najbolje opisala.Inace,volim takva mesta,ja sam osoba kojoj ne treba previse prostora…

Nikad nisam videla osobu koja toliko voli svoj posao kao moj otac.On je prakticno stvorio ovo mesto,sagradio ga iz temelja.U tome mu je moja majika pomogla finasijski ,jako puno su se voleli.Na zalost moja majika je preminula kad sam imala 8 godina.Zbog toga ne volim puno vremena da provodim tu.

Konacno sam se obukla i sisla dole.Hvala bogu tata mi je ostavio sve recepte za ono sto treba da pripremim,jer inace bez njih ne bi znala ni led da napravim hah :) Napolju je idalje mrak,osecam se kao da sam ustala u sred noci…odmah sam se bacila na pripremu peciva.

Naravno ja ne bih bila ja da nisam uspela u 23-oj godini da se ispecem na rernu i umalo zapalim citavu prostoriju.Nista cudno za mene samo jos jedan obican dan.Jedno 2 sata kasnije zavrsila sam sve sto sam morala i mogla sam da otvorim pekaru ,,Katarina”.Kao sto se da predpostaviti dobila je ime po mojoj dragoj majici.Ulazila je musterija za musterijom i svima sam uputila pa jedan pomalo lazan osmeh za razliku od mog tate koji je istinski voleo ovo mesto.Gledao je na njega sa takvom iskrom u ocima kako nikad mene nije pogledao,narocito ne posle smrti moje majike.Dan polako odmice i ja ovaj posao privodim kraju ,i mogu vam reci uopste nije toliko tezak koliko sam mislila cak stavise dobro sam se snasla.

Vreme je da zatvorim radnju i da odem da se napavam za sutrasnji dan koji isto pocinje pre nego sto i sunce izadje.Kako sam se spremala za krevet skidala sam sa oznojenog lica pomalo razmazanu sminku.Kako je bilo pozna jesen,napolju je velika sparina i dodatna toplota me je grejala od silnih rerni.Bacila sam pogled kroz prozor i videla sam da na jednoj klupi ispred moje pekare sedi jedan mladic.Pognutog stava je sedeo ,drzaci u ruci jednu flasu nisam sigurna tacno sta je u njoj ali predpostavljam alkohol.Veoma nemiran, besan na nekog ili nesto stalno je ustajao i vracao se da sedne,izgledao je kao da nema gde da ide.Drzao je moju poznju jako dugo da ni sama nisam verovala da je proslo skoro 40 minuta.Posmatrala sam ga kroz malo razgranute zavese kao da sam se plasila da me vidi.

Videvsi da je vec kasno a da moram sutra rano da se budim bacila sam se u krevet.U glavi su mi prolazile slike od danasnjeg dana i kako sam ipak uspela sve da uradim kako treba.Na prelazu iz jave u san zacula sam jak tresak nekog predmeta o pod.Ustala sam da proverim sta je u pitanju i videla komadice stakla rasute po ulici kroz koje se mesec presijavao.Pored popijene i razbijene flase sedeo je mladic nije se pomicao samo je sedeo i gledao u jednu tacku.Nisam smela vise da se zaludjujem i da ga posmatram koliko god da sam htela da saznam nesto vise o njemu.Otisla sam da spavam.

Autor teksta: Sofija