-Mrak. Nepoznato mesto. Dosta ljudi. Pokušavam da shvatim gde se nalazim, ali mi to ne polazi za rukom. Shvatam samo jedno,taj nepoznati mladić me poznaje,ne znam odakle i ne znam kako,znam samo da mi njegova pažnja smeta Želi da me miluje,da me ljubi,odupirem se,guram ga od sebe, ne osećam se prijatno. Ne želim ga.Zašli smo u kasne sate. Buka se stišala. Mrak i noć beže zajedno ruku pod ruku. Shvatam jedno-izgubiću ga-njega kome ne znam ni ime,njega kome ne prepoznajem lik. Odjednom mi treba,ne želim da ode, pokušavam da ga ljubim,da mu kažem da ostane,da mi je potreban,već je prekasno. Ostavljena sam. Sledeća slika,sama,napštena,na stranom asvaltu,na nekakvim šinama. Tramvaji jurcaju sa svih strana meni u susret,kako izbegnem jedan,pojavi se drugi,trčim neprestano,nema stajanja,kao da su se dogovorili da me srede. Pitam se da li je moguće da se na jednom mestu nalazi toliko tramvajskih šina,da li je moguće da im ne mogu pobeći? Guši me. Nema ih više. Tišina je vrištala moje ime.
-Uh. Ustajem zadihana. Još jedana od mojih noćnih mora. U poslednje vreme ih je previše,pa čak i za paranoika poput mene. Sedim u krevetu neko vreme. Ovog jutra kasne. Poprilično čudno,obično su tu čim otvorim oči. Evo ih. Nije im dugo trebalo da shvate da sam budna. U mraku vir nostalgije i lavina emocije spremaju se da me opet progutaju,da me opet nateraju da briznem u plač. Nema ga. To je sada sve što mogu da uradim-da plačem. Boli. Svaki udisaj boli. Kada je otišao odneo je deo mene sa sobom. Od tada,kad god sam u stanju raspada,kad me uspomene režu,refleksno se zgrčim,ne bih li nekako zatvorila tu rupu u sebi,ne bih li zadržala srce u jednom komadu. Tako mi teku dani u poslenje vreme,nekako sam ušla u štos,kada,gde,kako,koliko će me boleti,kada,gde,kako,koliko ću se sećati njegovih dodira. Njegovog prisustva.
-Prošlo je sat vremena. Brišem suze. Dolazim sebi. Jutarnji nalet je prošao. Vreme je da se zaokupiram nečim, ne bih li preživela predstojaće sate. Ljudi mi smetaju. Smetaju mi njihovi osmesi,njihovi razgovori,njihova nesposobnost da vide koliko mnogo truda ulažem da sedim sa njima,da pričamo,čak i da se smešim,a sve u meni urla njegovo ime.
-Agoniju je produbio neočekivani raspust. Pustoš. Moj grad je zavejan. Kao da sam ja režirala te scene koje su se tih dana viđale na ulicicama.Kao da je neko zavirio unutar moje duše tih dana i rešio da pokaže svima kako sam, Gledam sneg,stvara mi dodatnu bol. Izađem napolje,nije mi hladno. Moguće zato što sam već davno prestala da se odupirem hladnoći unutar sebe,ona me je odavno zarobila. Sada kada sam na raspustu, sada mogu da izbegavam ljude,sada mogu da pustim bol da likuje nad amnom.
Koliko toliko sam i tog dana sebi odvlačila pažnju nekim radnjama po kući. Smrklo se. I ponovo je strah tu,strah od onoga što sledi, od trenutka kada ću biti sama u tmini svoje sobe u krevetu spremna za spavanje,od nervoze što san ne dolazi i najzad kad budem pomislila da sam pobedila,da će doći san,da ću se odmoriti,da ću na trenutak biti oslobođena šume osećanja koja me progone,doći će opet,doći će da mi ne da mira ni u snu,da me i tamo mori. Plašim se. Koje će mi se slike večeras pojaviti pred očima? Koje ću trenutke opet proživeti?
-I?
-Šta i?
-Znaš ti dobro o čemu pričam.
-Ma ništa,čestitala sam mu slavu,danas ne radi.
-I?
-Nema i. To je to.
-Smiri se,znam da ti se sviđa.
-Ma jok,šta ti pada na pamet.
Ajomo Violeta,možeš ti to. On odlazi za manje od mesec dana. Šta treba? Da čekaš? Da se još više zaljubiš? Već si duboko zašla u nepoznate predele. Ne želimo da se istorija ponovi? Da patimo? Ako ne želiš da misliš na sebe,misli na mene,ne bih podnela, ne opet, biće lakše ako sada ovo okončaš. Mislila sam u sebi dok sam posmatrala svoj odraz u ogledalu. To je to. Poslaću mu poruku da moramo sutra da razgovaramo. Ili ne? Šta da uradim? Poruka je otkucana,šaljem je. Ne. Ne. Nisam trebala,nisam trebala,mogla sam da imam još jedan divan mesec kraj njega. Sad je kasno,nema nazad. Nekako sam tada želela da zamrznem vreme,da sutra nikada ne svane, da ne moram da se suočim sa njim,da ne moram da uradim ono na šta sam se spremala.
-Mislila sam da se ne možemo plašiti nečega tom snagom. Ali eto. Ja sam mogla. Nisam znala ceo dan gde se nalazim,odsutna,u svom bolu. Polugodišnji ispit iz spskog jezika? Ha. Koga je bilo briga. Koga bi moglo biti briga? Uradila sam ga,ni sama ne znam kako,ni sama ne znam kako sam dospela na dogovoreno mesto. Ne znam. Znala sam samo to da neću raskinuti. Da ću mu pokloniti još poslednjih mesec dana,da ću ih sebi pokloniti. A onda. Kada ode. Ostaće samo praznina. Bila sam spremna u tom trenutku da svesno sebi potpišem bolno dugomučno umiranje,radije nego da mu kažem zbogom pre nego on meni.Pakleno sam želela samo da zaboravi tu poruku,samo da ne pominje,da me ne tera da o tome upšte razmišljam. Bože koliko sam naivna kada sam mislila da ću imati snage da ga ostavim. Gledam ga. I znam da to nikada neću moći,ali ko za baksuz…
-O čemu si htela da pričamo?
-Eee, ma ni o čemu posebnom,onako.
Već osećam kako se skuplja u meni,osećam da će nastaviti da insistira,da ću morati da izgovorim to,da me neće ostaviti na miru.
-Ne bi mi to pomenula da je tek tako,ajde meni sve možeš sve da kažeš.
Da. Njemu sam mogla sve da kažem,sve sem toga, gledam Kalemegdan,zelen,prelep,nikad lepši,tužan,sluti.
Ćutim,gledam u prazno,pogled mutan,daljine mi deluju blizu,sve mi deluje bliže nego izgovor tih reči. Gleda u mene. Očekuje da progovorim. Strpljiv je. Gledam što dalje mogu,zadržavajući suze,sve sam činila samo da nam se pogledi ne sretnu. Znala sam da tada ne bih izdržala.
-Violeta,šta je,imaš drugog?
-Haahahahaaahaa, Bože ne.
Ne mogu da verujem da je to pomislio,kako me je slatko nasmejao,ali eto trenutak nepažnje i evo suza,nadam se da izgleda kao da plačem od smeha,a on me jako ozbiljno posmatra.
-Violeta molim te.
-Srđane nemam šta da ti kažem,stvarno.
-Svića ti se neko?
-Bože ne.
-Reci mi onda,nemoj da ti čupam reči.
Pogled je opet otplovio u daljinu,sve sam bliže da puknem.
-Ništa.
Rekoh gotovo nečujno.
-Prevarila si me?
-A ne!
-Pa reci već jednom,znam da je važno,pogledaj se,izbezumljena si.
-Ne mogu.
Počinjem da plačem.
-Srđane izvini,stvarno ne mogu.
Njegov pogled ubija. Kako je lep. Ne mogu ga slagati. Neće mi dozvoliti. Previše me dobro poznaje.
-Srđane. Ja. Ja. Ja sam se zaljubila.
Krokodilske suze mi naviru,okrećem mu leđa. Ne želim da me gleda,da me pamti takvu.
-Viki,ej Viki,u mene? Vidi,okreni se molim te.
Ne,ali zašto mora da mi priđe,što samo ne ode,što mi otežava?
-Jok u sebe.
Govorim sa nekim kiselim osmehom na licu.
-Pa to je divno.
-Nije.
-Zato što odlazim?
-Da. Gore ne može biti.
-Želiš da se ne viđamo više?
-Da.
Rekla sam to toliko sigurna da sam samu sbe zaprepastila.
Kiša je počela. Kakva ironija.
-Kiša je padala taj dan,kao i svaki dan od tada u mojoj duši.
-Ove noći njen zvuk me uspavljuje.
Uh. Ovo je bilo živopisno. Jako. Nema veze, ajde ustaj. Govorim sebi. Ako imamo sreće danas neće biti u našoj smeni…
Ali da. Kada ću shvatiti da za mene nema sreće,nikad je neće biti.
-Bolje je da ne ideš dole. Radi.
-Kako to misliš? Jbt ja ne mogu da verujem, kad je trebao da je u mojoj smeni, tada nije radio,a sad kad ne mogu da ga gledam tu je.
Mrzela sam sve toga trena. Mrzela sam taj odvratan kez koji mi je život uputio, kao da mu nije dosta to što sam ostala bez njega. Kao da ga moja bol zabavlja. Kao da me mrzi. Za to stvrano nije bilo razloga. Bila sam divna prema njemu i slavila sam njegove lepote,skoro svaki dan.
-Kao da je juče bilo. To naše opraštanje. On-koji odlazi i ja-koja ostajem.
-Jelena,ja,ja ne znam kako.
-Nekako.
-Želim ti svu sreću ovog sveta, ti si najdivnija devojka koju sam ikada imao. Ti. Ti si san svakog momka. Ti. Ti zaslužuješ bolje. Nemoj me zaboraviti. Nekako će mi biti lakše ako znam da ću uvek živeti u tako velikoom srcu.
– Gledam telefon. Da. To je on. Uvek je znao da me rasplače. Plačem. Plačem jako. Plačem kao da sutra neće doći. To je to. On odlazi.
-Kiša pljušti.
Mi. Na pešačkom prelazu, ja sam ta koja tu ulicu prelazi. Okrenula sam mu leđa bez reči. I molim se da će samo bez reči i otići. Ali ne.
-Violeta, otišla bi bez pozdrava?
-A da. Ti ne ideš ovamo. Ljubim ga u obraz dok nam se kiša sliva niz tela.
-Prelazim ulicu užurbanim korakom. Nisam ni primetila kada sam krenula da trčim. Trčim gradom kao odbegli psihijatrijski slučaj. Ljudi me gledaju, osećam njihove poglede. Ne vidim ih. Želim samo što pre da pobegnem.
-Ulazim u KFC. Svi pogledi su upereni u mene. U mene pokislu. U mene ukplakanu. U mene mutnog pogleda, razmazane šminke. Ne marim. Vadim telefon da je pozovem, koliko god se trudila ne vidim je, rekla je da će biti tu. Zovem je.
-Sandra.Sandra gde si?
Ljudi me gledaju sa još većim interesovanjem, mrzim ih. Izlazim na kišu. Tamo ću moći da vičem u telefon,plačem i gušim se od suza.
-Jelena,šta je bilo? Jelena, jesi li dobro? Mi smo u KFC-u u Ušću.
-A. Okej,nema veze onda. Sandra. Sandra, raskinuli smo.
Rekla sam to koz krik,ne znam da li sam bila najjasnija,ali zanm da me je razumela. Prekidam vezu i trčim,nastavljam da trčim, da nađem utočište. Mojih najboljih četiri drugarica bile su u kafiću u blizini, trčim njima. Trčim bilo kome, bilo kome u zagrljaj.
-Utrčavam u kafić, tražim ih pogledom. Vidim ih. I tu se opet otvara kapija emocija koju sam samo pre pola sata zatvorila u trku kad sam prestala da plačem. I da. Dotrčavam do njih, pomalo teatralno i krećem da plačem. Da plačem onako neutešno. Onako kao neko ko je izgubio voljenu osobi i više nema nazad.
– A Bože. Koliko je suza samo zbog njega proliveno. Hm. Nekako sam verovala u srećne završetke. Oduvek sam o njima maštala i izčekivala ih. Dugo vremena sam želela da on bude tu kada ću reći da smo živeli srećno do kraja života. Dugo,dugo vremena sam ga čekala.
-J A N U A R. Dug i hladan.
-FEBRUAR. Još duži.
-MART.Još čekam. Čekam slomljena. Čekam svesnada ako se ne vrati,da, da neću moći. Neću moći dalje. Dalje bez njega. Svesna da ako se ne vrati da je to stvarno sada kraj, a nada je još postojala, možda samo u mojoj glavi,ali postojala je.
-Poruka,otupela uzimam telefon, opet je to neki smarač kome ne možeš objasniti da ne želiš nikoga kraj sebe. Ne nekoga ko nije ON.
-Čitam. Poruka od : Srđan.
-Srce ubrzava, kreće da lupa kao nenormalno. Bože umreću. Nisam spremna još da je otvorim. Moram da se sredim. Sedim. Gledam u telefon. Samo gledam. Nemam snage da još uvek otvorim poruku. Poruku od njega. Možda. Možda da je prošlo još nekoliko meseci, možda bih se vratila u normalu. Znam da nikad ne bih bila u stanju da ga zaboravim. Nikad neću ni biti. Ali možda bih se opet smejala. Možda bi me sada neki drugi dečko usrećivao. Možda. Na tome se to završilo. On se vratio. I da. Sećanja opet vladaju.
-Sreća je tog dana vladala mnome. Već sutra on će doći u školu. I zvao me je. Zvao da navijam za njega. Jedva sam čekala taj trenutak kada ćemo se opet poljubiti. I to je bio taj moj srećan kraj.
-Dolazite sutra na turnir?
-Ma mrzi me.
-I mene.
-Ajde nemojte da ste smaračice, gledaćemo znojave profesore i momke iz obezbeđenja.
-Ko je u njihovom timu uopšte?
-Hm. Ma ko će to znati,dolazi Srđan
-Srđan? Ha, čekaj samo da Sonja čuje.
-Što, sviđa joj se?
-Ne bre, bili su zajedno.
-Šta? Sonja i Srđan? Kada?
-U čim je on došao,smuvali su se.
-Otvaram poruku. Tu je. I nije prestao da misli na mene. I zove me na neki turnir. Da navijam za njega. Srećna sam. Rekao je da bismo bili tandem snova, da to ne treba da uništim. Nisam imala nameru to da uradim. To je za manje od nedelju dana, moram da smislim šta ću da obučem. Joj Bože,koliko sam uzbuđena.
-Ustajem uplašena. Ustajem znojava. Probudio me je lavež pasa. Gledam kroz prozor. Sviće. Premotavam film u glavi i mrzim sebe. Mrzim sebe-koja verujem ljudima. Mrzim sebe-koja volim bezuslovno. Mrzim. Kako me je izigrao. Koliko god se trudila,ja sam ta koja je povređena,ta koja pati. Mrzim i to.
-Kuvam kafu. Sedam za računar. Breme je. Vreme je da se na ovu priču stavi tačka. Koliko god se plašila,plašila da kad je završim više neću imati razloga da se sećam. To je ono što moram da uradim. To moram da uradim kako bih imala otvorena vrata samo ka budućnosti. Prošlost je prošlost i tamo ostaje.
-Zato evo stavljam još jednu tačku.
.