Sve je bila laž, svaki njegav pogled, dodir, poljubac,pa i ljubav prema meni, ali kada sam to shvatila,već je bilo kasno.
Subota…veoma dosadna…kiša, grmi… na ulici samo ja i par osoba koje su bile primorane da izadju iz kuce. Mrak. Sreli smo se slučajno. Nisam ga primetila, bio mi je isti kao i svi u mojoj okolini. Ali,on je mene primetio…hmmm…
Stupili smo u kontakt, neobavezno. Rekla sam:“Biće ovo dobro zezanje!“ , ali nisam ni sanjala kako ce se sve završiti.
Odlučila sam da prošetam sa njim. Priča je trajala satima i satima. I onda…osetila sam ukus njegovih usana… čarobno… nezaboravno.Park, u daljini se čuje graja dece sa obližnjeg igralista, cvrkut ptica, povetarac koji sa sobom nosi prelep miris cveća.
Provodili smo dosta vremena zajedno… ceo dan, noć… Sve je lepo, ali poznato je da sve što je lepo kratko traje.
Od samog početka, postojao je jedan problem, kojeg ja nisam bila svesna. On je iz Vrsce, uskoro će da ode, a ja… ja ću da ostanem u ovom malom,ali meni veoma dragom mestu, Orlovatu. Otići će dovoljno daleko da se možda i neće sećati onoga što smo prošli.
Dani su prolazili, svaki je bio kao san. Pun smeha, poljubaca, dodira.Ali,kada dođe noc i kada sam sama sa svojim mislima, tada je teško, veoma teško, jer uskoro… on odlazi. On je bio svestan toga od početka, ali ja ne. Nisam želala da se suočim sa time da se taj dan biži. Želela sam da ga vežem za sebe, da ga nikada ne pustim da ode, jer nije lako biti onaj koji ostaje.
Lepo toplo, ali prijatno poslepodne. Setali smo. Otišli smo na mesto gde smo provodili dosta vremena… Maštaonica… Sa pravom su joj i dali to ime. Tamo možes u potpunosti da se opustiš, da ni o cemu ne misliš,i zađeš u svet mašte. Čak je i atmosfeta takva; šarene klupe i stolovi, prelep pogled na reku. Tamo smo maštali o danima koji nam slede, o budućem vremenu, zaboravljajući na to da on uskoro odlazi.
Nastaje tišina… ona glupa tišina, koje se ja plašim. Ali ova tišina mi je donela nešto drugo. Čula sam te dve čarobne reči: VOLIM TE. Zatečena, zbunjena i izgubljena u vremenu i prostoru sam postala. Nisam mogla da mu odgovorim, jer nisam ni sama znala šta osećam. Ali svakog dana, u meni su oživljavala ona mala slatka bića po imenu leptirići. Nisam dozvoljavala da me osećanja vode, iako je to bilo tesko. Govorili su da se vidi da se volimo, ali izgleda da je ceo svet bio slep.
Naša prva svađa:
Zezali smo se,ali sve je postalo ozbiljno. Pravila sam se da sam se naljutila, kada mi je rekao:“Ti mene ne voliš.“ Te njegove reči su me zabolele, jer je znao da to nije tako. Taj dan je i pvi put pala moja suza zbog njega, ali do dana današnjeg, broj im se ne zna… bilo ih je mnogo. Gledao me je u oči kada mi je govorio: „Ako hoćeš,oprosti mi, ako nećeš ne moraš.“ Ove reči bi bolele i nekoga ko nema srce, a ne mene, jer sam ga volela, možda čak i više nego sebe. Gledao je moju prvu suzu kako klizi niz lice i presijava se u noćnom svetlu jedne ulične svetiljke. Tek onda je shvatio šta je uradio i rekao mi je: „Ej, malena, nemoj, znaš da te voli, ostavi suze.“ Ali u tom trenutku, bilo mi je još teže, jer se bliži dan našeg rastanka.
Dani su tekli, provodili smo ih zajedno sa mnogo smeha, u društvu prijatelja. Sve je bilo prelepo, nezaboravno, ali kada dođe noć i kada ja i moje misli ostajemo same, suze teku niz moje lice. Cesto sam se budila mokrog jastuka od suza. Danju sam se sakrivala iza pomalo lažnog osmeha.
Uskoro ce seoska slava. Radujem se tom događaju, ali ne preterano, jer odmah nakon slave, sutradan, on odlazi, mene ostavlja, ali ja to nisam zelela.
Došao je i taj dan, sutra on odlazi… nee… ne želim to… TAj dan nisam mogla ni lazno da se smejem,s vi su primecivali da sam tužna, ali nije me bilo briga. Noc…kasna noc… On mora da krene kuci, jer ujutro rano ustaje. Ne zelim da ga pustim.Ponovo suze kreću da teku svoju reku. Srce boli. Nakon dugog pozdrava uz reku mojih suza,rekao je: „Nemoj,bebo,plakati,vratiću se.Veruj mi.Volim te.“ Stojim, nemam snage da se pomerim, dok on odlazi. Gledam kako se gubi u daljini, kako ga mrak otima od mene. Nakon što se on gubi u daljini, skupljum snagu, okrećem se i odlazim kući. Da, svojoj kuci, u svoju samoću.
25.08.2010.
Budi me zvuk poruke, da, on je:’ ‘Ljubavi, upravo izlazim iz Orlovata. VOLIM TE“ Suze, opet suze. Od bola, sedam na pod, plačem u tišini. Sami smo, tuga, suze i ja. Svesna sam,otišao je.
Čuli smo se stalno, svakog dana, ali kako dani teku i mi polako nestajemo. U toku dana stigne mi samo jedna hladna poruka.Više nisam osećala tu toplinu koju sam pre imala u njegovim porukama. Teško je.
Ne javlja se.Pitam se u čemu je problem.
Hmmm,evo ga,javio se. Siroki osmeh je tu, ali u sekundi sve se srusilo. Smeh se pretvorio u suze. Zeli da raskinemo,ne moze vise ovako da zivi, previse mu je tesko. Nisam imala snage da se protivim, shvatila sam da je otisao iz mog zivota, ali iz srca nikad nece.
Od tog dana, kažu da nisam ona ista osoba. Kažu da nemam više onaj osmeh, onaj sjaj u očima, onu volju za životom. Kazu da sam se zatvorila u sebe,da me neprepoznaju.Mozda i jesam tekva.
Nije se vise javljao, sve do jednog dana, kada me je molio da mu oprostim, da je pogresio i da se kaje. Presla sam preko svega,jer nisam znala ko je on u stvari. Ali ni ovo nije dugo trajalo. Ponovo je svemu kraj. Sazajem nesto sto me je jako zaboleo. Ima drugu… Boli, jos jace nego kad je odlazio, jer me je obmanuo, lagao i glumio svaki sekund proveden samnom. Upravo te reci je i dobio od mene. Ali,on i dalje tvrdi da me voli. Da ima ralog zbog kojeg je sa tom devojkom.