Svaki put kada pogledam u nebo, moje misli se protežu u nedogled. Na vidiku su treperljive zvezde, blistaju kao smaragd, topaz i rubin, u toj dubokoj tmini punoj nedokučivih tajni. Mesec je svaki put drugačijeg oblika ,i katkad se čini da drevne senke igraju nad njim. Onda, kada se većini čini da je vreme za utihnuće, desi se da je za nekoga, noć ta, koja oživi svet na poseban način. Poneki prolaznik minulih ulica oseti neopisivu jezu , ali samo ja znam za osećaje koje pronalazim u tišini koju mi donosi noć. Tako mogu u mraku vrlo dobro videti ono što želim. Tada mogu videti njegovo božansko lice, i čuti njegov umili glas. Moja čežnja,želja i mašta su se dovoljno razigrale i osmelile, pa sam uspevala da se uživim u ,,lažnu realnost“. Ipak , bilo je neizbežno da ponekad samu sebe upitam- kako je smelo da se desi da budem zarobljena u ovom svetu,u ovom životu?!
Sloboda življenja je ključna stvar za sreću svakog čoveka, ali kako da budem srećna kad nema njega koji je učinio da se osetim živom? Nije stao svet. Svet se još okreće. Nisam prestala da dišem, ali sam na rubu, bez daha. Osećam se bespomoćno, čini se da ništa više nije u mojoj moći. I tako živim od ponoći do ponoći, osuđena na život u senci.
Budućnost je nepredvidljiva. U toliko je zanimljivija, a opet u isti mah,i strašnija. Dovoljno bi bilo da se ogledam u njegovim očima, da rukom pređem duž njegovog lica, i kroz kosu,ne bih li shvatila da nisam sanjiva samo. Dovoljno bi bilo da me zagrli, toplo i snažno, pristrasno i trajno, da bih osetila zrak života.
Dani i noći prolaze. Prolazi život. Pred naletom budućnosti, sustiže me bledilo prošlosti. Ali ostao je trag, dubok i trajan, a kroz bledilo hvatam neki zrak. Mrak je, ista ona tišina u kojoj pronalazim utehu. I dalje ne znam šta će budućnost da mi donese. Možda, možda, možda….ali jedno je makar sigurno, živa sam dok osećam da i mrak, ima zrak.