A mislio sam da ne postoji da je to samo “trema“ koja nastaje kada je vidim, kada razgovoram sa njom. Nisam ni sanjao da će mi je ona pokloniti, darovati bez i malo sebičnosti… A sumnjao sam,sebični skot, sumnjao sam u to!
A onda se deslio… Veče koje će ostati upisano u pločnicima šetališta.
Veče je počelo više nego obično, standardno zimsko veče, puno snega i veoma hladno, ali ne i za mene… Zimu nisam osećao jer me je “nešto“ grejalo sa desne strane, “nešto“ sam imao u džepu svoje jakne… Njena ruka… O bože kako je grejala i bila mekana…
Škripa snega pod nogama, pogledi, osmesi, veče kao stvoreno za romansu. Šetamo i pričamo o tako nebitnim stvarima, škola, književnost, događaji iz svakodnevnog života, čak i sport u koji se ona tako “dobro razume“ , a onda je ona stala okrenula se ka meni i dugo me gledala u oči bez ijedne reči . Čitao sam joj iz očiju reč „poljubac“ na 100 jezika. A onda se desio… Želeo sam da se nikada ne završi i daj taj trenutak pretvorim u večnost. Bože zašto nemam neki čaroban štap da to uradim! Osećao sam pahulje koje su padale po mom licu i topile se od naše vreline, ali nisam se obazirao na to, ona mene ljubi! Posle toga čelo prislonjeno uz čelo i pogledi.
Pogledi. Razgovarali smo tišinom pogleda i odlično se razumeli. Nisu mi bile potrebne reči da shvatim šta misli. A volim i ja nju.
To veče sam saznao šta znači ljubav. Od te večeri svaki dan je osetim i ponosan sam na to. Sada znam da imam uvek nekome da kazem šta me muči, imam uvek koga da zagrlim, koga da nasmejem i koga da rasplačem od sreće kada čita ovako nešto jer TI si moja isnpiracija za život i za pisanje.
Do sada je prošlo tri godine, i dalje je volim isto kao od prvoga dana i dalje imam isti osećaj “treme“ u stomaku kada treba da je vidim . I volim je i zauvek ću je voleti .
2 komentara
Comments are closed.