Već pola sata sedim nad praznim listom papira, igrajući se olovkom u ruci. Belina papira opija i budi u meni neobjašnjiv poriv za pisanjem, ali nikako da počnem svoju ispovest. Umesto da se saberem i složim misli u celinu koja bi bila razumljiva svakom čitaocu, ja kao dete pred pismeni zadatak nervozno držim olovku i njome kuckam po kolenu. Kao da će mi ti ritmični udarci nešto pomoći. Nije da nemam inspiraciju, naprotiv imam. Možda čak i više nego što bi trebalo, misli i reči naviru sa svih strana ali nekim čudnim, sumanutim redosledom.
Nikada nisam bila tip osobe koja pokazuje svoja osećanja, plač sam smatrala slabošću i nekakvim sramnim činom, ponekad sam se čak osećala kao muškarac zarobljen u telu žene, a onda je u moj život ušao Saša.
Posle raskida sa dugogodišnjim dečkom pobegla sam u Istanbul. Ne zato što je bio napadan ili ne daj Bože nasilan, jednostavno nisam mogla da se svakodnevno suočavam sa pogledima prepunim prekora. Koliko god da me je do tada voleo, sada se ljubav lagano pretvarala u mržnju. U ostalom odakle mu uopšte ideja da želim da se udam. Nikada nismo razgovarali o tome, smatrala sam da ima vremena za sve, pa i za udaju. A on je prepun samopouzdanja jedne julske večeri pao na kolena i postavio mi to jedino pitanje na koje sam uvek imala spreman odgovor, NE.
Umesto da sam kao i sve potencijalne udavače bila polaskana i ushićena, preplavio me je neverovatan osećaj besa. Nikada do tada nisam bila toliko ljuta na nekoga. Imala sam osećaj da želi da upravlja mojim životom. Kasnije sam shvatila da on nije bio osoba za mene. Sve u svemu, ne mogavši više da trpim savete raznih dušebrižnika, jer Bože moj kako sam se usudila da odbijem tako lepog, uspešnog i pametnog dečka, i još gore kako sam se drznula da sama upravljam svojim životom. Odlučila sam da što pre spakujem kofere i pobegnem u svet orijenta.
Istanbul sam oduvek smatrala magičnim, na svakom ćošku se moglo videti preplitanje modernog sa orijentalnim. Različite kulture su samo još više doprinele lepoti ovog grada.
Bilo je prosto božanstveno posmatrati sve te ljude kako se u kolonama kreću gradom laganim koracima kao da nigde ne žure. Bila sam opijena i očarana svim istorijskim spomenicima i građevinama, ali pored toga na mene su veliki utisak ostavili turski vozači. Da li je svetlo na semaforu crveno ili zeleno nije ih zanimalo. Vozili su kuda su i kako hteli, ali onog momenta kada pešak stane na kolovoz pokušavajući da pređe ulicu svi bi stali. U Beogradu neki ne staju ni kada pokušaš da pređeš ulicu na pešačkom. U jedno sam bila više nego sigurna, kada se vratim u Beograd više se nikada neću žaliti na gužvu.
Mirno sam čekala u redu, ne bih li kupila ulaznicu za Top kapi palatu, kada mi se na odličnom engleskom jeziku obratio muški glas. Bez i malo srama pita da li bih mu kupila kartu, jer on ne može da čeka toliki red. Okrenula sam se sa spremnim odsečnim ne, a onda kao da me munja pogodila. Predamnom je stajao mladić tako lep kao da ga je sam Bog ili Alah poslao na zemlju. Zbunjena lagano sam klimnula glavom u znak odobravanja, uzela novac i dalje ne tremice gledajući tu lepotu koja nepomično stoji ispred mene, kada se odjednom naglo sagnuo gunđajući da čistom srpskom jeziku i počeo da sakuplja delove telefona po podu koji se čim je dotakao zemlju raspao u deliće. Koliko sam se samo smejala, gledao me je zbunjeno i dalje ne shvatajući da sam ga razumela svaku reč koju je izgovorio.
Nakon petnaest minuta čekanja u redu konačno sam nam kupila karte. Pružila sam mu kartu, i nikad ponosnije na svom maternjem jeziku nisam izgovorila reč izvoli. Nemo je gledao u mene menjajući boje od svetlo crvene do purpurne. Kasnije smo se zajedno smejali, i uvek sa radošću prepričavali taj događaj. Saznala sam da se zove Saša i da je u Istanbulu poslovno. Obišli smo sve znamenitosti Istanbula, čak smo jedno popodne otišli na ručak u palatu koja nas je spojila. Restoran je bio savršen, pogled na Bosfor čaroban, a da vam ne pričam koliko je sve to koštalo. Kao da nas je sam Sulejman služio sa svojom svitom. Proveli smo predivnih mesec dana zajedno, daleko od Srbije, Beograda i svega onoga što je činilo našu svakodnevnicu.
I tako na samom početku svoje ispovesti rekoh kako sedim nad praznim listom papira, koji sam evo skoro popunila.
A zašto bi iko pored svih modernih tehnologija i dalje pisao na papiru? Tajna je u tome što mi je laptop zajedno sa ostalim stvarima spakovan u bagažu aviona. Letim na medeni mesec.
Da udala sam se, velika protivnica braka pre tri dana rekla je DA.
A sada moram da završim, uskoro slećemo u Istanbul, grad u kome je sve počelo.
PS: Pogodite sa kim…
