Priča o večnoj ljubavi

Ne postoji mnogo životnih priča koje bi mogle da izvuku i uzburkaju najosetljivija i najdelikatnija, davno zaspala osećanja čoveka današnjice, svedoka vrtoglavog i tamom okupiranog doba. Međutim, ova priča posve je neobična, jedinstvena i shvatljiva svima, bilo da je reč o onima koji su laki na suzi ili pak o onima koji teško zaplaču. Možda je posebna baš zato što potiče iz vremena kada se ljubav podrazumevala , primala i davala bez imalo sebičnosti i proračunatosti te je poput snežne beline, ničim uprljana dospela u ovo doba u kojem sve opstaje osim istinske ljubavi.

Ovu sagu prožima neuništiva svetlost, nadjačavajući mrak zracima iskrenosti, požrtvovanja, bezmerne i neprolazne ljubavi.

LJUBAV BOGATE GRADSKE DEVOJKE I SIROMAŠNOG SELJAČKOG SINA

Maturanti 1937. generacije prošlog veka, pamte Veru i Dušana iz gimnazijskih dana u gradu kraj Drine. Od svoje šesnaeste godine otpočeli su svoju ljubavnu idilu skovanu jačinom pripadanja jednog drugom, savršenom srodnošću duša i podudarnošću pogleda na svet. Vera je poticala iz bogate gradske porodice koja je u poratnim godinama imala sve što drugi nisu i kad su siromaštvo, glad i svakojake bolesti harali i odnosili mnoge živote.

Bila je lepa plavokosa devojka,  krupnih očiju sa milujućim pogledom graciozne košute. Svojom skromnošču i nenametljivošću imala je razumevanja za sve.

A  Dušan? Visok, crnokosi sin siromašnog seljaka iz jednog podrinjskog sela, ali dostojanstven, odmeren i beskrajno nadaren za slikarstvo.

Po završetku gimnazije uputili su se na studije u Beograd. Njihov nimalo lak put od provincije do velegrada uspeli su da prevale združeni čistotom sopstvenih emocija, tako da im se prepreke nisu činile teškim i nesavladivim. Vera je upisala Filološki fakultet – Odsek za srpskohrvatski jezik i književnost, a Dušan Likovnu akademiju – Odsek slikarstva.

Živeli su zajedno u iznajmljenoj studentskoj sobi, negde na Dorćolu uz duboki prekor i prezir Verinih roditelja, koji nisu mogli da u svoje moralne kodekse udenu njihovu vanbračnu zajednicu. Prestali su da joj šalju novac na ime izdržavanja, zabranivši joj svaki dolazak u rodni kraj. Kategorično su osporavali njenu naklonost ka Dušanu i proricali besmislenost njihove ljubavi, a samim tim i neizbežan razlaz.

Prolazeći kroz tamnice svojih grozomornih kriza i patnji zbog raskola sa roditeljima ipak se neoborivo odlučila za svoju najveću podršku, tog neodoljivog, siromašnog seljačkog sina, jedinog bića koje je moglo da udahne svu njenu tugu, radost i blistavost u isti mah i sve to nezamislivim tonovima boja iskaže na platnu. Njihov svet je postao duhovno raskošniji od trenutka dogovora da obostrano daju sve od sebe i oslone se na sopstvene snage i mogućnosti. Upirali su se neštedimice.

Ocene u njihovim indeksima bile su visoke, a godine studiranja redovne i pored toga što Dušan nije birao teške fizičke poslove, a „graciozna košuta“zarađivala, čisteći po kućama dobrostojećih Beograđana. U svoj kraj odlazili su samo kad su posećivali Dušanove roditelje pothranjeni blagoslovom njihove podrške. Verini ugledni i bogati roditelji nisu imali nikakvo interesovanje za svoju nekad brižno čuvanu i maženu mezimicu.

Uspešno su okončali studije 1959/60 školske godine. Nakon dobijanja diploma, ozvaničili su svoju vezu, pred matičarem u opštini Stari grad, a krunisanje svoje ljubavi pred Bogom, obavili su mnogo pre toga u vreme kad su imali samo šesnaest godina. Prohujale i zamašnog poleta prepune, 1953.godine.

IGRA VALCERA „NA LEPOM PLAVOM DUNAVU“

Posle ove životne etape, dobili su posao u mirnom vojvođanskom selu pokraj Dunava. Te okolnosti pružale su im spokoj u njihovoj kreativnosti i podsticaj da ona piše prozu, a Dušan neiscrpno inspirisan slika i zavredi ugled cenjenog slikara akvarelnih pejzaža. Uživali su u skladu igre i nota valcera „Na lepom plavom Dunavu“. Nadali su se novom životu, rođenju deteta – ovenčanju oreola njihovog dugog i plodonosnog spoja. Kao i uvek dugi niz godina nisu očekivali prepreku jer je želja svaki put bila sve veća u odnosu na neuspele pokušaje da se Verina trudnoća dovede do kraja. Pridržavali su se saveta najboljih stručnjaka i išli na sva mesta za koja su čuli da bi mogla da im pruže ruku spasa.Uzalud…uzalud…uzalud…ali bez obzira na okolnosti nisu priznavali postojanje beznađa i pokleknuća u ostvarenju svog nauma da postanu roditelji.

Jačina nije bila pokidana već se njihov nežan i nadasve topao zagrljaj sve više učvršćivao.

Na pragu četrdesetih suočili su se sa dijagnozom Verine neizlečive bolesti koju im je saopštio tadašnji eminentni ginekolog. Ona je ovu turobnu vest primila sa smeškom žene koja tešku istinu prima kao najradosniju vest. Odavno je osećala da vene da joj ponestaje snage, ali dobro je znala da uvek ima sigurnu potporu u onom koga najviše voli i kroz koga gleda čitav svet.

Dušan je dao sve od sebe kako bi se izdigao iznad sunovrata,

uperivši svoje saosećanje ka njoj, natprirodnošću najkrilatijeg zmaja, zagrlivši je kao nikad do tada.

– Tvoj smešak me je osnažio i pokazao mi da ništa ne može da nas obeshrabri i baci u očaj! – prvi je presekao preteću tišinu i osvetlio najzatamnjeniji trenutak neizbežne i neodložne istine.

– Znaš, danima sam razmišljala kako da ti kažem da želim da budeš srećan, što i zaslužuješ i da treba da se osmisliš kao otac, a samim tim ne bi trebalo da se baviš mojom bolešću i nestaneš zajedno sa mnom! – izgovorila je ove reči sa lakoćom prepunom šarma i nepobitne odlučnosti.

Po prvi put za četvrt veka njihove antologijske ljubavi, osetio je oštar bol u srcu sa potmulim strahom da Vera možda ima želju da se osami i da se bez njega bori do sudnjeg časa. Obuzele su ga zloslutne misli dok su mu suze oblivale dubokom brigom osenčeno lice.

– Zašto tako govoriš? – Zar bih mogao da budem otac deteta koje bi rodila neka žena koju nikad ne bih mogao da volim? – Zar…? – Ne mogu i ne želim da poverujem da razmišljaš o takvim stvarima…i da mogu dalje bez tebe. – izrekao je svoje negodovanje isprekidanim i umornim glasom.

Ne zadugo, Dušan je preko svojih prijatelja uspeo da izdejstvuje i angažuje lekare u Parizu gde je Veri izvršena  vrlo komplikovana operacija. Ovaj hirurški zahvat je garantovao produžetak života, ali i potpunu oduzetost donjih ekstremiteta.

Posle svega, njenim povratkom u siguran i topao dom u selo pokraj Dunava, nastavlja se njihova romansa pod plaštom zrelih godina  puna prećutnog i bespoštednog razumevanja, onda kad je i najpotrebnija, a i dalje živopisna kao Dušanovi akvarelni pejzaži jarkih boja i blagorečiva kao osećanja sa obrisima sete, izlivenih Verinim perom.

Nikad ih niko nije video na gimnazijskim susretima generacije koji su organizovani na svakih pet godina u gradu kraj ćudljive i razuzdane Drine.

Svi su se našli u neskrivenom čudu kada se Dušan pojavio potpuno sam na jubilarnoj pedesetogodišnjici mature, tačnije 2005.godine. Pozdravio se sa svima, ispoštovao viđenje sa nekadašnjim školskim drugovima i krenuo ka izlazu škole.

– Pa…generacijo, hajde sa nama da popijemo po jednu, a večeras je glavni provod u restoranu „ Dukat “! – srdačno ga je pozvao Milan, veliki drug i kavaljer, organizator svečanosti.

Dušan je zastao na stepenicama bojažljivo se okrenuo, zastao i manirom prefinjenog i učenog gospodina objasnio:

– Hvala na pozivu,ali ne mogu da se provodim dok Veri nema ko da doda čašu vode. Ona već preko dvadeset godina potpuno zavisi od moje nege i zato ne mogu da ostanem. Iskreno, nisam nameravao da dođem, ali ona me je preklinjala da se pojavim ne bih li se podsetio na ljubav, mladost i drugarstvo.Sve vas je od srca pozdravila! -Želim vam dobar provod

Krenuo je žurnim koracima kako bi što pre stigao i oslušnuo taktove i akorde valcera „Na lepom plavom Dunavu“.

ODSJAJ  VEČNOG  PLAMA

Nakon tri godine,maja 2008.godine, pojavila se čitulja u dnevnom listu „Politika“ sa posvetom:  „ Moja jedina Vera je znala da sam samo za nju postojao i disao “ – Posle nje, njen beživotni Dušan.

Avgusta iste godine, u istom listu, stajala je čitulja: „ Poslednji pozdrav našem drugu Dušanu od gimnazista 1937.generacije “.

*********************************************************************

U zatišju duše, neka nas ova saga pouči da darujemo ljubav i u dobru i u zlu, svim čulima je osećajući, bojama akvarelnih pejzaža senzibilnog slikara i lepotom i dubinom filigranskih misli poklonice pisane reči, odsjajem večnog plama.