Znaš deda,ovo ti nikada nisam rekla,valjda sam bila i previše mala,dete,pa nisam znala kako bih ti mogla reći.Osim toga nisam znala pravi razlog tvog ponašanja,a i iskreno,bila sam ljuta.Znaš li kako je to kad se ljutiš na najvažniju osobu u svom životu?
Pa dobro,sad kada sam starija i kad znam pravi razlog,mislim da ti mogu reći sve ono što sam godinama skrivala u sebi.Šteta samo što nikada nećeš moći da čuješ!
Ti si meni bio najvažnija osoba u životu,sve što sam ikada uradila bilo je da bi ti bio ponosan na mene,moj zaštitnik.Naučio si me toliko toga,naučio si me da budem ponosna,iskrena…Sa tobom moje detinjstvo je bilo jedna velika zabava.Pa reci mi,deko,kad si znao sve to što si mi pričao,kako to da si ipak ispao toliko glup?Ispao si sebičan!
Ok.razumem,sinu si pružio sve što si mogao,a on nije bio onakav kakav si želeo da bude(da,da,znam da je to pravi razlog) i bio si razočaran.Ali da zbog toga isteraš babu iz sobe i da ne pričaš sa drugima.Pa šta je bilo sa tim da si ti glava porodice.Šta je bilo sa onim tvojim pogledom koji bi naterao i najkrvoločniju osobu da sluša?
Šta,nisi imao volje!?Pa,pazi,kad ni ja nisam imala volje da slušam vaše večite svađe,a morala sam.Naravno,mnogo je lakše kad deca trpe,to su ipak deca nego da odrasli sednu i porazgovaraju otvoreno.
Glupi odrasli!
I šta sad,mrtav si,ne može se vreme vratiti,porodica ti je razorena.Unuci ti se ne viđaju,a nisu oni krivi,već ti.I ja,ljuta sam na tebe,ali isto tako mi toliko nedostaješ,da nekad mislim da te osećam,tu,sa strane,kao da stojiš iznad mene.