Zima je prošla i proleće je došlo, a u moje srce, Bog je došo’. Izvirujem ja i gledam ja, a niko da mi kaže ni, A. Tada sam čula glas, Bog je govorio, „naglas“. Govorio je meni, kroz moj um i rekao meni, reći ću ti svoj, naum. Slušala sam ja njega, govorio mi je tako, „ovaj svet“ radi sve naopako i ti ćeš biti ta, koja će čitavom „svetu hleba da da. Nisam ja znala, šta to znači, samo sam znala, da su svi od mene jači. Bila sam mala i ništa nisam znala, Bog mi je rekao: ti ćeš uništiti mnoga „zla“. Ni to nisam znala, šta znači, Bog mi je reko’ od mene niko nije jači. Ja ću ti pomoći da uništiš zlo, bila sam mala, nisam znala šta znači to. Kad sam odrasla i bila malo „veća“ Bog mi je rekao: stani u „stroj“ bit ćeš vojnik moj. Stala sam ja u „stroj“ i čekala naredbu da krenem u „boj“.
Jednoga dana, nad svetom se spustila tama, a Bog mi kaže: moraš ići u „boj“ i spasiti narod svoj. Krenula sam ja, a nisam napravila ni koraka, dva, došao je neko da traži „moje mleko“. Dala sam ja, što je tražio on, tada mi je Bog rekao: uništit će te on. I bilo je tako, Bolelo je jako, „vadio mi je oči“, a meni je srce, htelo da iskoči. U tom trenutku, javi se božji glas i kaže meni: dva života si dala, a to nisi ni znala. Dva života si dala dok si još bila mala, dat ću ti život novi, nemoj da se bojiš. Nisam se bojala ja, a nisam ni znala šta mene čeka. Kad god je trebalo ići u „boj“ Bog mi je rekao: ti se ne boj.
Molio je Boga neko, treba mu „novi život“ da ne bi „pokleko“. Ja sam mu dala život svoj, nisam ni rekla „joj“. Praznina je ostala u mom životu, a Bog mi je reko, ti ćeš doživeti „stotu“. A da ne bi bilo da sam samo „život dala“, „gladni su vuci“, a ja sam „bila mala“. Trebalo je ići među njih „gladne“, oni su bili željni „slave“. Kad su me videli kako stojim, neko od njih me je pitao, ti se nas ne bojiš? Ne bojim se vas rekla sam ja, koliko god da vas ima, meni je Bog u mislima. Nisu oni znali šta znači to, a meni su rekli, moraš činiti zlo, a Bog mi je reko, „platit“ će oni za to.
„Gladni su vuci“, a još gladnija njihova deca, „hranila“ sam njih da bi sad ovo mogli, čitati, vi. Pitat će neko, kako sam hranila njih, hranila sam ih tako, zlo koje je trebalo biti učinjeno tebi, iskaljeno je na meni. A molila sam ja, za momka dva, pretila im je „smrt, Bog mi je rekao, ti ćeš pretrpit smrt. Tako je i bilo, morala sam sesti „nečastivom“ u krilo, muka mi je bilo, morala sam trpeti „njegovo krilo“. A tako je i bilo, „glavu mi je otpilio“ ostala sam bez „glave“, a oni su pravili velike „slave“. Slavili su oni događaj taj, mislili su meni je došao kraj. A znali su oni „moći moje“, počeli su da „kroje planove svoje“. Čitav svoj život sam živela bez „glave“, znali su oni to, pa su mi naredili još i to. Šta god da mislim i šta god da smislim, za njih moram da mislim. Za sebe nisam mogla da smislim ništa, smela sam biti samo kod „ognjišta“.
Osvanuo je dan, taj dan, Bog mi je reko’, moraš i drugi život da daš. Dala sam ja i život drugi, nečastivi bi pobio mnogo ljudi. Spremao se on na čin taj, Bog mi je reko’, moraš istrpeti taj očaj. Trpela sam ja i ćutala ja, trebalo je njemu „svoj glas da dam“. Dala sam svoj glas, od tada nisam pričala „naglas“. A mnogi su mi rekli, „mutava“ je ona, ona je jedva naučila pisati slova. Tako je i bilo, niko nije ni slutio, da sam dala svoj glas, da bi spasila, vas.
Neko će reći: zla se i dalje dešavaju, a ja vam kažem da polako jenjavaju. Nestaje zlo polako, Bog mu ne daje više snage i Bog je samnom plako.