Pamćenje i prisećanje ključni su elementi u procesu učenja. Danas se sve češće susrećemo sa problemom pamćenja velikog broja informacija koje od učenika zahteva škola, odnosno ne samog pamćenja, već i njihovog zadržavanja u dugoročnom pamćenju odnosno prisećanja. Pamćenje je proces i ne postoji jedinstveno mesto u mozgu u koje je pamćenje smešteno, već su pojedini delovi mozga zaduženi za pamćenje različitih stvari, muzike, prostora, govora, emocionalnih događaja i tako dalje. 
Proces prisećanja najbolji je ako se ono zapamćeno priziva iz mesta na kojem je zapamćeno, odnosno na isti način, u istim okolnostima i tome slično. Različiti memorijski putevi koriste se različite vrste pamćenja. Nove stvari povezuju se sa prethodno zapamćenima, dakle, postoje određene povezujuće reči koje olakšavaju pamćenje. Postoje ljudi koji lakše pamte lica i mesta, a teže imena i datume. Ako je neko dobar u prisećanju imena i datuma, to ne znači da će biti dobar i u prisećanju mesta. U sećanje možemo da prizovemo skoro sve na šta smo obratili paćnju. Ali uspeh toga prizivanja izuzetno zavisi od našeg stanja, vremena i konteksta.
Izgleda da je ipak zaboravnost tek privremena kategorija i da se pod pravim okolnostima ono učeno ipak može prizvati. Studenti se gradiva često sete nakon što je ispit završen. Pamćenje živi u svetu reči i aktivira se asocijacijama, sličnostima ili suprotnostima. Dakle, što više asocijacija uključimo u proces učenja, to ćemo više informacija moći da prizovemo. Ova vrsta pamćenja zahteva jaku unutrašnju motivaciju. To je takozvano udžbeničko učenje koje se sa svakim novim razredom sve više koristi. Time se svake godine i povećavaju frustracije učenika i neuspesi.
