Ponedeljak, 20.02.2017

Magazin » Moja priča » Ljubavna priča » Bio si moje svetlo na kraju tunela, a sada je ostala tama

Bio si moje svetlo na kraju tunela, a sada je ostala tama

Objavi ovaj članak na

1.12.2016 10:00 AM

slomljeno-srceZašto,pitam se,zašto? Zašto mi je život opet uzeo ono što sam neizmerno volela? Odgovora nema, samo tama u sobi, moj plač, jecaj, osećaj praznine, tupi bol u grudima… Samo ja i užasna tuga…

Do pre par dana planirali smo budućnost, radovali se odlasku na putovanje, uživali, smejali se,voleli.Sada toga nema…Gde nestadoše tvoja silna osećanja prema meni, gde nestade sreća? Još jedno pitanje bez odgovora…

Dok me bol razdire, naziru mi sećanja, kako sam samo bila srećna sa tobom,koliko sam te volela, koliko si mi značio…A sada kada mi najviše trebaš, nema te…

Upoznali smo se prošle godine, na jednoj svadbi kod zajedničkih prijatelja, potpuno nenadano je ušao u moj život. Pre njega sam dosta patila, neuspešne veze, pogrešni momci koji su crpeli moju energiju i koji su me povredili… Godine su mi prolazile u plakanju, razočaranjima…Koristili su moju dobrotu, nisu me cenili dovoljno. Kada sam njega upoznala, osetila sam jaku hemiju, oborio me sa nogu totalno… Dugo se on raspitivao za mene od te svadbe, sretali smo se povremeno, ali ja tada nisam bila spremna da udjem u vezu. Prolazilo je vreme, opet jedan slučajan susret i tada sam konačno shvatila da je vreme za nešto više. Ovoga puta sam ja preuzela inicijativu i izašli smo na kolače…Taj prvi sastanak je bio čaroban, osećala sam se kao da se poznajemo ceo život, uživali smo, čini mi se da sam se tad odmah i zaljubila… Nikad neću zaboraviti kako sam se popela na prstiće da ga poljubim…ehhhh… Nakon toga, sve je išlo spontano, sve više smo se zbližavali, veza je išla dobrim tokom. Jedino što mi je stvaralo neku netrpeljivost je činjenica da je mladji dve godine od mene. Kadkad bi mi prošla misao kroz glavu da je još neiživljen, nezreo za neku ozbiljniju vezu, ali brzo bih to zaboravila jer je bio divan prema meni. Očarao bi me sitnicama, uz njega sam se osećala prirodno, ispunjeno, zaštićeno. Pružao mi je ljubav, bila sam srećna kao nikada u životu… On je jedini momak uz koga sam bila sto posto prirodna, motivisao me je, ništa se nije činilo nemoguće uz njega… Sve više smo se zaljubljivali… Uvek će mi ostati u pamćenju trenutak kada sam prvi put kročila u njegovu kuću… Tada sam osetila neki neobjašnjiv mir, kao da sam već živela tu… Zatim, trenutak kada sam upoznala njegovu porodicu, osetila sam kao da tu pripadam… Taj osećaj čak ni rečima ne mogu opisati… To mi se nikad nije dogodilo. Uživali smo sedam meseci i preko noći je sve palo u vodu… Pijančenje sa drugarima, izlasci su dobili prednost u odnosu na mene… Posvadjali smo se prvi put i oda tada se situacija menja. Plakala sam kao kiša, grlio me,ljubio, govorio da će biti sve ok. Zvao me svaki dan, govorio da imamo nešto kvalitetno, da nikad neće voleti nijednu kao mene, da će se promeniti… Verovala sam…Duboko sam verovala u nas i u našu ljubav… A onda je samo jednog dana pozvao i preko telefona raskinuoooo…Nije imao snage u oči da mi kaže da želi da se izluduje još, da nije pravi momenat za nas… Ceo svet mi se srušio… Ridala sam, jecala, ali on je stavio tačku…Tako lako… Prošlo je neko vreme, i dalje sam u neverici i dalje mi nije jasno šta se desilo… Trebaće mi dosta snage da prihvatim gubitak, da zalečim rane, da nastavim dalje… On je bio moja snaga, ponadala sam se da smo pravi, da konačno imam ono što sam oduvek želela… Kako naivno od mene, zar ne? Svi mi govore da ga zaboravim, da je prestao da me voli, da nastavim dalje… Ali, moje srce ne može to da prihvati , ne može. Kako zaboraviti tvoj sjaj u očima dok me gledaš, tvoj zagrljaj, tvoj dah na mom vratu, tvoje dodire, kako zaboraviti tebe, mili moj…

Možda se nekad sretnemo, možda ćeš nekada shvatiti, moja svetlosti, a do tada, moraću da se izborim sa ovom tamom i bolom u srcu koji su ostali posle tebe…

Autor teksta: redhead27