Tibetska medicina

Tibetska medicina je kao deo kineske medicine postepeno formirana. Primenjuje se tamo gde žive Tibetanci, ali uveliko je korišćena i u Indiji i Nepalu.
Tibetska medicina je nastala u tibetskoj visoravni na jugozapadu Kine, ima jasne i specifične karakteristike. Ova visoravan nalazi se na ledenoj zoni Kine. Loš transport čini je nepristupačnom u povezivanju sa spoljnim svetom. Pošto tamo raste mali izbor biljaka i životinja, najveći deo lekovitih sastojaka u tibetskoj medicini se dobija od biljaka otpornih na hladno i životinja koje rastu u visokim planinama gde nema dovoljno kiseonika. Tibetska medicina je tokom duge kliničke prakse postepeno formirala svoje karakteristike. Saglasno teoriji Sanjin, u čovekovom telu postoje tri faktora, „long“, „ćiba“ i „peigen“, sedam tvari, esencija hrane, krv, meso, mast, kost, srž i sperma. Postoje i tri sekreta, moraća, izmet i znoj. Tri faktora odlučuju o promenama sedam tvari i tri sekreta. Oni su u normalnim slučajevima balansirani, nalaze se u koegzistenciji i zavisni jedan od drugog. Kad „long“, „ćiba“ ili „peigen“ odnosno jedan ili više faktora u telu deluje prejako ili preslabo, čovek se razboli zbog tog poremećaja u faktorima. Prema tome, lečenje se sastoji u njihovom vraćanju u normalno odnosno harmonično stanje. Pojam „long“ se odnosi na snagu pokreta, nešto slično pojmu „vitalnost“ u tradicionalnoj kineskoj medicini, samo je poslednji širi. „Ćiba“ se prevodi u “ vatru “ u kineskoj medicini, pojam je takođe širi. „Ćiba“ održava normalnu čovekovu temperaturu i stomak. „Peigen“ je nešto slično sluzi, pojam je isto širi, odnosi se na sve vrste tečnosti u čovekovom telu. Saglasno tibetskoj medicinskoj teoriji, nebalansiran odnos u faktorima „long“, „ćiba“ i „peigen“ utiče na čovekovo zdravlje, prema tome cilj lečenja je da ih vrati u hramoniju ukoliko neki faktor deluje prejako ili preslabo.
Tibetanci imaju duboko shvatanje čovekove anatomije i fiziologije. Prema tibeskoj medicini čovekovo telo ima sledećih pet glavnih unutrašnjih organa: srce, jetru, slezinu, pluća i bubreg, a takođe i sledećih šest sporednih unutrašnjih organa- stomak, žuč, tri utrobne šupljine, malo crevo, veliko crevo i bešiku. U drevno vreme tibetski lekari su uzeli odnos feudalne monarhije za metaforu u opisivanju funkcija unutrašnjih organa. Na primer, srce u čoveku je ličilo na kralja koji je sedeo u centru, pluća su radila nešto slično kao ministri, jetra i slezina su bile kraljeve konkubine, a bubreg ličio na kičmu, i tako dalje. Sve to pokazuje da su drevni tibetski lekari već prilično znali o čovekovom telu. Prilikom emetične terapije, pacijenti treba da uzimaju lekove koji izazivaju povraćanje. Ova terapija se primenjuje u slučaju kada pacijent ima u stomaku previše hrane ili kada je nešto pogrešno ili otrovno jeo. Zbog moguće kontraindikacije, za stare, fizički slabe, trudnice i decu, to nije preporučljiva terapija. Ukoliko se pacijent već odavno otrovao, ova terapija takođe nije preporučljiva, jer je moguće da je otrov već izbačen iz tela. Banjska terapija u tibetantskoj medicini je veoma karakteristična. U ovoj terapiji često su korišćene sumporna banja, banja sa osušenim izmetom podvrste miša Trogopterus xanthipes, kao i krečnjačka banja. Svaka banja deluje na određene bolesti. Banjska terapija je preporučljiva za lečenje vrućih bolesti jer radi na isterivanju vrućine iz mišića i kostiju. Preporučuje se i lečenje u zavoju, što podrazumeva stavljanje kesice lekovitih sastojaka prethodno skuvanih ili zagrejanih, na obolele delove čoveka.