U poslednjih nekoliko godina nastao je običaj da nas svakog decembra sačeka novi Prince of Persia. PoP je možda jedina licenca koja je ostala sveža iako je Ubisoft relativno brzo izdavao naslov za naslovom. Potrebno je mnogo talenta da unapredite odličnu igru i to dva puta za redom. Ubisoft Montreal ga očigledno poseduje pošto je u ovom zadatku uspeo.
Imali smo priliku da isprobamo Xbox verziju igre trećeg nastavka u PoP serijalu. The Two Thrones nastavlja zanimljivu bajku o Princu Persije, mladom i nestašnom gospodinu sa akrobatskim sposobnostima na koje bi čak i Spider-Man bio ljubomoran.
Uprkos činjenici da može da kontroliše vreme, Prince redovno uspeva da upadne u neku frku. E pa, kako stvari stoje, junoša je opet uspeo nešto da zakuva. Lutajući ostrvom vremena u pokušaju da se spasi vrhunskog zla pod nazivom Dahaka, Prince je poremetio barijeru vremena i usput izazvao invaziju zla na njegovo rodno mesto Vavilon.
Bićemo iskreni. Audio i video doživljaj PoP-a je ostao skoro isti kao i u ranijem izdanju. Smatramo da grafika nije savršena, ali je igra i dalje prijatna za oko. Muzika i zvučni efekti su solidni i mnogo bolji nego u Prince of Persia: Warrior Within. Ko bude očekivao isto ono što je viđeno i ranije, neće biti razočaran. Ako sagledamo animaciju, možemo bez pogovora tvrditi da nećete videti bolju u bilo kojoj igri na tržištu. Igra je rađena bez upotrebe motion capture tehnike, a realistični pokreti likova su preciznim iscrtavanjem dovedeni do perfekcije i predstavljaju pravo remek delo. Istina je da se u Ubisoftu ovog puta nisu oslonili na endžine nove generacije, međutim to ćete brzo zaboraviti kada vidite kako se tečno kreću monstrumi u igri. The Two Thrones je na ovom polju apsolutni šampion.
Ubisoft ne pravi greške ni kada se radi o gameplay-u. Nisu želeli da menjaju kvalitetan i uspešan recept, već im je ideja bila da unaprede ono što je najviše mamilo publiku. Prva igra u novom talasu PoP naslova se svodila na rešavanje brojnih zagonetki, dok je nastavak doneo značajna unapređenja na polju borbe.
Treći nastavak usavršava ono što ste videli u prve dve igre. Da bi se lakše izvukao iz neprilika, Prince će imati nekoliko novih sposobnosti na raspolaganju. Sada Prince može da zabode svoju sablju ili nož u pukotine na zidovima (koje su lako uočljive) – na primer, nailazićete na prekidače koje na sličan način morate da okinete. Jedna od korisnih novina je i „speed kill system“, pogodan za iznenadne napade. Upotrebom speed kill-a i serije preciznih udaraca, Princa možete poštedeti ozbiljnijih povreda.
No efikasna borba zahteva dobro tempirane udarce, koje je ponekad veoma teško iskombinovati. Zato postoji slavna opcija „premotavanja filma unazad“ (korisna mogućnost koju The Two Thrones nasleđuje od svojih prethodnika). Borbeni sistem je pravilno balansiran tako da Prince nije neranjiv, ali nije ni bespomoćan. Potezi koji mi lično najviše odgovaraju su obično oni koji se najteže izvode (na primer, trčanje uza zid, pa kolut napred i na kraju smrtonosni ubod mačem). AI se čini malo boljim nego ranije, ali i dalje nije odličan. Fajt nikada nije predstavljao suštinu serijala. On je možda iskočio u prvi plan u Warrior Within-u, a razvojni tim je pravilno ocenio da igrači nisu bili prezadovoljni njime.
Borba je zabavna, ali ne preterano, pa je u trećem nastavku težište opet vraćeno na rešavanje zagonetki i akrobatiku. Sukobi sa bosovima su mnogo uzbudljiviji. Direktno šibanje vam nije cilj, pa ćete se više osloniti na manipulisanje vremenom i okolinom.
Ovo će smanjiti i frustracije koje su bosovi izazivali u prethodniku.
Kada ne budete upravljali dobrim Princom, zabavićete se njegovom tamnom stranom – mračnim Princom.
Mračni Princ je daleko efikasniji kada su borilačke veštine u pitanju, s druge strane pentranje i veranje u njegovoj koži je daleko teže pošto konstantno gubi energiju. Snagu obnavlja peskom vremena, pa je u borbi sa kreaturama napravljenim od ovog peska gotovo besmrtan.
Priča je sjajno predstavljena.
Primetićete da Farah sada mnogo bolje izgleda nego u The Sands of Time. Ah da, i manje je seksipilna nego ranije. Intrigantna pojava dve “strane” Princa (klasičan primer šizofrenije) će vam sigurno držati pažnju i uživaćete slušajući njihov dijalog. Kaileena je ubačena kao narator, koji otkriva krucijalne događaje, nastavlja priču i daje povremene sugestije.
Ukratko, čitava legenda o Princu je fantastična i neću se ustručavati da kažem da je PoP jedan od najlepših mitova među današnjim igrama.
Nadam se da će se priča nastaviti i u budućnosti, jer je igra zabavna, a tvorcima očigledno ne nedostaje ideja.
Sledeći decembar će biti tužan ako iz Deda mrazove torbe ne bude iskočilo neko novo PoP ostvarenje da nas obraduje.
1 komentar
Comments are closed.