Nikolaje Čaušesku – poslednji beg

22. decembra 1989. u strahu od pobune nezadovoljnog naroda, rumunski predsednik Nikolaje čaušesku, prebegao je sa suprugom Elenom iz Bukurešta, čime je okončana njegova 24- godišnja diktatorska vladavina. Uhvatili su ih tri dana kasnije i streljali u Trgovištu u Rumuniji.
Tri dana nakon smrti Georgiju Deže, Čaušesku je postao generalni sekretar Rumunske radničke partije. Godine 1967 . postao je predsednik Državnog komiteta.
Čaušesku je u početku bio popularan lider, prvenstveno zbog vođenja nezavisne spoljnje politike zemlje. Iako je SSSR bio vrlo tolerantan prema Čaušeskuovoj neposlušnosti, zbog ovakve politike Rumunija je imala status „crne ovce“ u Istočnom bloku.U martu 1974. godine. Čaušesku je postao predsednik Rumunije. Čaušesku je odbijao da sprovede šire reforma. Protivljenje sovjetskoj kontroli uglavnom se ogledalo u odbijanju da se počne sa destaljinizacijom sistema. Čaušesku je započeo program sistematizacije. Promovisan kao način da se izgradi „višestrano razvijeno socijalističko društvo“, program rušenja, raseljavanja i ponovne gradnje započet je najpre na selu, a kulminirao je pokušajem da se potpuno preoblikuje i sam glavni grad. Više od petine centralnog dela Bukurešta, uključujući i crkve i istorijske zgrade, porušeno je tokom 80-tih godina, kako bi Čaušesku izgradio grad po svojoj zamisli. Kao deo svojih programa „urbanizacije“ i „industrijalizacije“, Čaušesku je planirao rušenje mnogih sela i raseljavanje seljaka po gradovima.
Čaušesku je zabranio kontracepciju i abortuse, a uvedene su i druge mere radi povećanja prirodnog priraštaja, kao što je porez u iznosu 10-20 odsto prihoda koji su plaćali pojedinci bez dece stariji od 25 godina, oba pola, bez obzira da li su u braku ili ne. Pobačaj je bio dozvoljen jedino u slučajevima kada je žena starija od 42 godine, ili je već majka četvoro (kasnije petoro) dece. Majke sa najmanje petoro dece dobijale su značajne beneficije, dok su one sa najmanje desetoro dece proglašavane „heroj-majkama“, dobijale su zlatnu medalju, automobil na poklon, besplatan prevoz železnicom, i tako dalje. Zbog podvrgavanja ilegalnim pobačajima, mnogo žena je umrlo ili je trajno obogaljeno.
Povećan broj stanovnika pratilo je rastuće siromaštvo i sve veći broj beskućnika i dece siročadi u urbanim oblastima. Ovo je, u kombinaciji sa nekontrolisanim napuštanjem dece, doprinelo epidemiji Side  krajem osamdesetih godina. Stvari je još više pogoršalo uporno odbijanje režima da prizna postojanje bolesti i omogući sprovođenje HIV testova.
Tokom 1989. godine Čaušesku je pokazivao znake potpunog odbijanja da sagleda realnost. Dok je zemlja prolazila kroz izuzetno težak period, a narod provodio sate u dugim redovima za hleb ispred praznih prodavnica, on je na državnoj televiziji prikazivan u radnjama prepunim hrane kako veliča „visok životni standard“ koji je omogućio svom narodu. U TV dnevnicima izlistavani su o tobožnjim rekordnim prinosima, što je bilo potpuno suprotno od nestašica koje su tada osećali obični građani.
Pre nego što su ubijeni, Čaušesku je otpevao deo „Internacionale“ i rekao da će istorija pokazati da je on bio u pravu. Njegova supruga vikala je prisutnima da idu dođavola.
Egzekuciju nad Čaušeskuovima izvršio je oficir Jonel Boreu.
Suđenje i izvršenje kazne su snimljeni video kamerom. Snimak je munjevitom brzinom obišao svet, a rumunska televizija ga je prikazala nekoliko dana kasnije.
Grob Čaušeskuovih, zvanično, ne postoji. Na grobnici gde su sahranjeni stoje imena dva generala sa datumom smrti koji odgovara datumu smrti bračnog para Čaušesku. Država je odbila sve zahteve porodice i sledbenika da se posmrtni ostaci prenesu u neki mauzolej ili crkvu i da im se grob obeleži.