„Nemam šta drugo da vam ponudim osim krvi, znoja i suza“, izjavio je Vinston Čerčil 13. maja 1940. godine ispred Donjeg doma tokom svog govora povodom dobijanja mesta premijera.
Posle više od 30 godina, ovaj aristoktrata, žestok i nezaustavljiv, bio je inkarnacija ideala viktorijanske ere, privržen Kolonijalnom carstvu, vojnik, novinar, poslanik. Međutim, pošto je rat buknuo i pošto se Francuska našla u teškoj situaciji, on je naravno postupio onako kako je trebalo; ono što je bio Šarl de Gol u Francuskoj, to je bio Vinston Čerčil u Engleskoj, bio je ličnost koja je kreirala istoriju.
Vinston Čerčil je rodjen 30. novembra 1874. godine u Vudstoku na jednom od najluksuznijih imanja u Engleskoj. Njegov otac, lord Randolf je drugi sin sedmog vojvode Marlborafa. Iako je odgajan u privilegovanom položaju, Vinston se u početku nije izdvajao od drugih; prosečan učenik slabog zdravlja. Kada se prvi put prijavio za Vojnu školu, nije bio primljen. Upisao ju je 1893. godine.
Po završetku škole, poslan je u Indiju gde radi kao ratni dopisnik. Ali, Čerčil se, željan akcije, ne zadovoljava posmatranjem događaja, on želi da u njima učestvuje. U Oldamu 1899. godine je počeo da se bavi politikom; prijavio se kao kandidat za zakonodavstvo i nimalo nije pokleknuo. Odlazi da pokriva rat des Boers za Morning Post, ali uskoro postaje zatvorenik kada mu je voz izašao iz šina. Posle jednog meseca se izbavio i sklonio u Mozambik. O ovome se pisalo po Engleskoj, ali i stranoj štampi. Po povratku u zemlju, ponovo se prijavljuje za izbore u Oldamu i sa svojih 26 godina je izabran za poslanika, imao je iza sebe iskustvo u ratu i nekoliko članaka, kao što je Savrola.
Od prvih dodira sa politikom, Čerčil je bio primećen zahvaljujući svom oštrom jeziku i pozivom na reforme. Razočaran konzervativnom strankom, on se pridružuje liberalima 1904. godine. Posle perioda kada je bio podsekretar države u kolonijama, postao je ministar trgovine, 1908. godine. Iste godine upoznaje svoju buduću suprugu, Klementinu Ozijer.
Radio je na usavršavanju i modernizaciji engleske flote da bi mogao da se uključi u rat.
Čerčil je 1917. godine ušao u Vladu u koaliciji sa Lojdom Džordžom kao konzervativac. Kao ministar naoružanja primetio je, iako se sa njim nisu slagali, kolika je važnost oklopnih jedinica. Dolazio je kraj rata, ali on nije verovao u dugotrajnost mira. Takođe, bio je protivnik boljševizma koji je želeo da iskoreni. Od 1921. do 1924. godine je bio vojno neaktivan. Posle neuspeha konzervativaca 1929. godine napušta Vladu.
Sa 55 godina, Čerčil se odriče vlasti i moći, ali ne i politike. On nastavlja sastavljanje istorijskih i literarnih tekstova, među kojima je i biografija njegovog pretka, vojvode Malborofa. Njegova averzija prema komunizmu ga je približila Musoliniju, ali se i plaši Hitlera koji je tako brzo uzeo celu vlast u Nemačkoj i postaje njegov oštri protivnik. Kako je Hitler postepeno povećavao svoje napade, Čerčil je upozoravao i skretao pažnju na opasnost od njega. Kada je Čemberlen potpisao Minhenski sporazum sa Hitlerom, Čerčil mu je rekao da su sramotno izabrali i da ih čeka rat. I bio je u pravu.
Tri dana posle invazije na Poljsku, 3. septembra 1939. godine, Velika Britanija i Francuska objavljuju rat Nemačkoj. Čemberlen ga je odredio za prvog lorda Admiraliteta. U mesecima koji će nastupiti, Čerčil ostvaruje plan napada na Norvešku i saradnju sa Francuskom. Međutim, taj plan iskrcavanja u Norveškoj je propao. Ipak, nije izgubio podršku naroda i prijatelja jer je postao inkarnacija borbe protiv nacizma. Čemberlen mu je 10. maja 1940. godine predao svoj položaj.
Čerčil je od ovog trenutka pa do kraja bio najznačajnija ličnost u Velikoj Britaniji i za ceo svet, jer je zajedno sa Ruzveltom i Staljinom tokom II svetskog rata, odlučivao o daljem nastavku rata.
Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1953. godine.
Umro je 24. januara 1954. godine.
