Subota, 19.10.2019

Magazin » Zabava » Biografije slavnih » Viktor Savić: Bavite se glumom zbog glume, ne zbog novca

Viktor Savić: Bavite se glumom zbog glume, ne zbog novca

Objavi ovaj članak na

24.06.2015 7:58 AM

Viktor Savić je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Jedan od najangažovanijih i svakako najpopularnijih srpskih glumaca, od skoro se bavi i rep muzikom i jedan je od zaslužnijih za afirmaciju DJ-eva i mladih ljudi, koji žele da stvaraju i čuju dobru i kvalitetnu muziku. U narednim redovima otkrićete kako je odlučio da se bavi glumom i umetnošću uopšte, koja mu je uloga najdraža, na koju je najponosniji i šta jeSunday Beat, koncept koji je pokrenuo i koji nekoliko meseci unazad živi u srpskoj prestonici.

Važite za jednog od eminentnijih mladih glumaca u regionu. Šta je presudilo da gluma bude Vaš životni poziv i da li je ista imala konkurenciju?

Gluma je imala konkurenciju. Suštinski sam želeo da se bavim sportom. Od malih nogu sam amaterski trenirao rukomet, a kasnije košarku i fudbal. Nikada se nisam profesionalno bavio sportom, ali da je bilo prilike, oprobao bih se i u tim vodama. Hipotetički govoreći, da mi je neko ponudio da se sportom bavim profesionalno, pristao bih, i tako bih se odrekao glume. Srećom, to se nije desilo. Svakako sam više za poziv koji sam odabrao, a da se odlučim za glumu je presudila i činjenica da mi je u trenutku odluke tako bilo najpogodnije. Pohađao sam glumu kod profesora Mike Aleksića devet godina, i prirodan sled je bio da glumom i nastavim da se bavim.

Televizijska publika Vas je upoznala ulogom Bobana Čančara u TV seriji “Mješoviti brak”. Da li je to Vaše prvo pojavljivanje na malim ekranima?

“Mješoviti brak” je svakako najupečatljiviji, mada postoji čitava druga frakcija gledalaca koja je gledala seriju “Košarkaši” koja je prikazivana u istom trenutku. U tom momentu sam snimao i film “Optimisti” u režiji Gorana Paskaljevića. Međutim, pokazalo se da sam pojavljivanjem na malim ekranima u seriji “Mješoviti brak” ostavio najjači utisak na publiku.

Viktor SavicKako je vreme prolazilo dobijali ste najrazličitije uloge. Da li ste kroz zrelije uloge sazrevali i privatno, budući da ste jako mladi ušli u svet glume i šou-biznisa?

Smatram da je to čak i obrnuto, kako sam sazrevao, dobijao sam zrelije uloge i igrao ih na drugačiji način, ali činjenica je da u ovom svetu mlad čovek veoma brzo ostari, tj. može da ostari ukoliko se ne pazi. Kao glumac si konstantno u kontaktu sa starijim ljudima, sa nekim njihovim papirologijama i sličnim stvarima, koje u tom trenutku ne bi trebalo da budu sfera tvog interesovanja. Moj posao je takav da se sve radi kroz igru, tako da nije dobro ostariti u njemu.

Veoma je značajno pomenuti i Vaše angažovanje na “daskama koje život znače”. Šta Vam je draže, rad na televiziji ili rad u pozorištu i šta je od ta dva teže?

Zavisi od perioda do perioda. Od kada sam izašao sa Akademije, te sve do danas, uvek sam bio u nekom procesu u pozorištu. Ovo je sada prvi period da, posle deset godina, igram predstave koje imam, a nisam u procesu, tako da sam se malo prezasitio time. Što se tiče televizije, nisam neki ljubitelj same televizije, ali svakako volim rad na filmovima i serijama. Mada je, opet kažem, sve periodično, jer kada završim sa snimanjem filma ne bih odmah ponovo radio na filmu, nego bih radio u pozorištu, i obrnuto. Da li je nešto teže zavisi od glumca do glumca, jer postoji sijaset odličnih glumaca koji se nisu ostvarili na filmu, a sa druge strane i pregršt filmskih glumaca koji nemaju tako zapažene uloge u pozorištu, a ima i onih koji igraju i na filmu i pozorištu, tako da je sve to individualno isve je to naš posao, glumački posao.

Da li glumac kao što ste Vi, sa ogromnim brojem savršeno iznetih uloga iza sebe može da odabere jednu koja mu je, po nekom kriterijumu, najdraža? Da li ste imali uzora u svetu glume?

Najpre hvala. Uglavnom gledam na to u zavisnosti od toga kakav mi je bio proces pripremanja i rada, a što se tiče same uloge izdvojio bih recimo ulogu Milutinca, zato što je u pitanju istorijska ličnost, neko ko je zaista postojao i bio veličina takva kakva je bio. Takva uloga svakako ima prednost u odnosu na neki izmišljeni lik, ali kao što sam rekao, uvek gledam kakav mi je bio proces, a opet bih i u tom smislu mogao da izdvojim Milutinca, jer je i proces pripremanja uloge bio fenomenalan.
Što se tiče uzora u svetu glume, mogu reći da sam imao mnoge, od Žan Klod Van Dama do Dragana Nikolića, Pepija Lakovića, sa druge strane Robert de Niro, Džon Torturo, Deni Ajelo i Entoni La Palja su mi takođe bili uzori. Od ženskog dela glumišta bih izdvojio Milenu Dravić, pokojnu Oliveru Marković, od mlađih moje koleginice (smeh), a od stranih Kejt Blanšet, Nikol Kidman, Meril Strip naravno, kao i mnoge druge.

Viktor SavicNastupate i pred najmlađom publikom. Možete li da napravite paralelu? Pred kim je teže nastupati, a pred kim je veće zadovoljstvo?

Tako je. Stalno sam zaposlen u dečijem pozorištu i igram i dečije predstave. Tu sam i počeo. Prvi profesionalni angažman imao sam u dečijoj predstavi „Snežana i sedam patuljaka“, koja je i dalje na repertoaru. Svakako, teže je igrati pred odraslim ljudima, jer oni razmišljaju, mozak im radi intenzivnije, dok deci treba samo privući pažnju i na taj način ih zainteresovati.

Nedavno ste se otisnuli i u pevačke vode. Odakle se rodila ideja i želja za tim?

Otisnuo sam se u reperske vode. Rep slušam ceo život, takoreći od osnovne škole, počevši od domaćeg repa i bendova “Funky G”, “Who is the best”, “Full moon”, do onih najvažnijih kao što su 2Pac i čitava zapadna obala, tzv. “west coast”. Na tome sam odrastao, oni mnogo polažu na muziku, bend i žive instrumente. To se zove G-funk iliti Gangsta Gunk. Moji najboji drugari, drugari iz osnovne škole, sa kojima sam odrastao, imaju svoj bend i čitav život sviraju, i čak sam i ja u jednom periodu pevao sa njima. To je više bila zabava za nas, kao što je uostalom i ovo čime se sada bavim. Nakon toga sam došao na ideju, najviše zbog nedostatka kvalitetnog repa kod nas, da zajedno sa njima počnem da stvaram naš rep, nešto što bi prvenstveno bilo za “našu dušu”. Vodili smo se mišlju da bi bilo sjajno da ljudi isprate to što radimo, a opet nam, sa druge strane, to nije bio prioritet. Tako da je, prvenstveno, u pitanju lično zadovoljstvo, bez preteranih ambicija.

Da li je to bio način da iskažete svoje mišljenje i pošaljete nekome poruku, i kome? Zašto ste odabrali baš rep muziku?

Rep je, iskonski, muzika kojom se prenosi poruka, kojom se prenosi bunt, nezadovoljstvo ili zadovoljstvo. Sada takav vid prenošenja informacija više ne postoji i rep se sveo  na isticanje stvari kao što su swag, money, twerk i slično. Sve je to veoma nekvalitetno.
Sa druge strane, imam potrebu da se izrazim i prenesem određenu informaciju nekom detetu, recimo, koje me je gledalo u dečijim predstavama u pozorištu “Boško Buha”, koje me od tada voli, imam potrebu da mu saopštim nešto. Pošto je kod nas, nažalost, novinarstvo na najnižim granama i pošto ni tu nije bitna informacija, već samo senzacija, ovo je moj način da kažem to nešto što imam da kažem i da reč do nekoga dopre bez cenzure i bez preoblikavanje iste.

Da li postoji uloga koju ste odbili, ili neka koju niste uspeli da iznesete?

Naravno da postoji. Na trećoj godini, na Akademiji radimo Šekspira, tačnije radili smo Šekspirove monologe. Drugi student su radili i antiku, a mi smo bili prva generacija kojoj je naš profesor, pokojni Vlada Jevtović ukinuo antiku. Činjenica je da u tim godinama mladi glumac nema dovoljnu zrelost da iznese jednu takvu ulogu. Verovatno bih je drugačije izneo da sam je dobio sada, mada suštinski ja imam problem sa sazrevanjem, i kada ne moram da budem zreo umem da budem potpuno detinjast, što izuzima situacije kada budem čak i zreliji nego što treba da budem. Što se tiče odbijanja uloga, bilo je i toga. Sada sam u situaciji da mogu da odbijam uloge, napravio sam od sebe da budem neko koga ljudi prepoznaju i, što se komercijalne strane tiče, ljudi znaju ko sam, ne moram da se dokazujem na taj način. Takođe, mnogo puta sam igrao uloge sportista, igrao sam i neke druge uloge koje više ne bih igrao. Ako bi mi sad neko ponudio ponovo ulogu sportiste, verovatno bih je odbio iz prostog razloga što su mi takve uloge postale dosadne. Naravno, uvek postoje i drugi razlozi zbog kojih se odbijaju uloge.

Na koju ste svoju ulogu najponosniji?

Trenutno, sa drugarima, radim na seriji “Komunalci” koja se snima za Youtube i koja se potpuno radi bez ograničenja. U njoj učestvujemo Radovan Vujović, Jakov Jevtović, Ivan Zekić i ja. Igramo komunalce, rešavamo situacije po gradu koje snimamo sa budžetom od maksimalno 50 evra i imamo potpunu slobodu igre i iznošenja glumačke profesije, za razliku od glume generalno u kojoj uvek postoje neka ograničenja i neki okviri. Ovo što mi radimo potpuno prevazilazi te okvire, predstavlja potpunu slobodu i tek tu mogu u potpunosti da se ispolje talenat i kreativnost, kao i u muzici, kao i u svemu što čovek radi isključivo za svoju dušu. To je jedino pravo i vredno.

Koja je perspektiva glume u Srbiji u narednih pet godina?

Mnogo zavisi od ulagača, producenata i reditelja, ponajviše od scenarista, a možda čak i više od inicijative mladih glumaca i mladih ljudi koji nemaju posao, koji ne rade u pozorištima i koji su na ivici egzistencije. Mi imamo talentovane i sjajne mlade glumce, koji nažalost nisu dovoljno motivisani, ili ih pogrešne stvari motivišu. Ako neko počne da se bavi glumom, ili umetnošću uopšte, samo da bi zaradio novac, apsolutno je promašio temu. Svi vrhunski umetnici, bilo da su u pitanju pisci, slikari, glumci, živeli su u bedi. Dostojevski je svoja najbolja dela napisao tako što je morao da vrati dugove i zato što je bio u problemu. Ljudi u Srbiji to teško shvataju. Imamo pogrešne motive. Nekada sloboda nije postojala, ali je zato postojala egzistencija. I šta je bolje, sloboda ili egzistencija? To je pravo pitanje.

Viktor Savic

Kakav je cilj Sunday Beat-a?

Cilj je da se mladi DJ-evi, stari DJ-evi i ljudi koji su ograničeni u svojoj umetničkoj slobodi izraze, da imaju slobodu da plasiraju muziku u kojoj uživaju i da to traje dokle god oni u tome uživaju. To proizvodi da na ovim nastupima budu bolji nego inače. Cilj Beat-a je da svi dobiju mogućnost da se izraze, bez bilo kakvih ograničenja, da se ljudi lepo provedu i da se opuste, da ništa ne bude lažno, niti stegnuto. Ljudi tom prilikom stvaraju muziku i stvaraju umetnost.

Viktor Savic

Šta biste poručili mladima u Srbiji koji žele da zakorače u svet glume?

Suštinski bih im poručio da slušaju svoj osećaj, da rade prateći isti i da idu do kraja kada je u pitanju ono u šta veruju. Ne bih mogao da savetujem ljude da budu uporni po svaku cenu, jer neko prosto nije za određene profesije i mnogo je bolje da se ne bavi njima. I da ne pitaju za mišljenje ljude koji su njima bliski i pristrasni, već nekoga sa strane. Opet, ljudi koji su realni i koji su objektivni sa sobom, koji su samokritični i negde duboko veruju u sebe, a imaju pregršt sumnji, treba da “gaze”, budu istrajni u tome i da slušaju svoj neki unutarnji osećaj. To može da se prenese, naravno, na sve u životu, ali za glumu posebno važi. Sve se to nadovezuje na našu priču o egzistenciji, o budžetima i o projektima. Najbitnije je da ljudi imaju pravi cilj i da žele da se bave glumom zbog glume, a ne zbog nekih drugih stvari, koje im mogu doneti i neke druge profesije.

Nevena Luković

Zorana Šarenac

Fotograf: Katarina Nedeljković

Časopis InterFON

Komentari (1)

  1. Betmen

    A od vazduha se zivi inace..

Napiši komentar




Arhiva tekstova

October 2019
M T W T F S S
« Sep    
 123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
28293031