Dijabetes zauzima posebno mesto u istoriji medicine. Prvi spis na kome se pominje dijabetes datira iz 1 500. godine pre nove ere. Još u staroj eri su, dakle, pokušavali da otkriju kako nastaje ta bolest, čiji su simptomi obilan, sladak urin, preterana žeđ i glad. Moguće je da su čak i Aristotel, Galijen i drugi veliki lekari opisivali dijabetes. Međutim, medicina se sa ovom bolešću izborila tek u novom veku, otkrićem insulina.
Složenost bolesti dijebetesa zahteva višedisciplinarni pristup. Pa je tako pokušavano sa više strana da se priđe ovom problemu ; sa strane hemije, psihologije, metbolizma, hirurgije, dijetetike, imunologij, genetike… Najveći napredak, pronalazak čudotvornog insulina, nagrađen je Nobelovom nagradom za medicinu.
Prva otkrića
Krajem 18. veka, hemijski pristup dijabetesu je pokazao da u urinu dijabetečara postoji šećer, a da su ostala ispoljavanja bolesti posledica neuravnotežene ishrane. U 19. veku su se naučnici koncentrisali na problem šećera u urinu. Značajan je bio rad Kloda Bernara, koji je radio na pojavi glikemije kod životinja i šećeru koji proizvodi jetra.
Krajem 19. veka, Oskar Minkovski je dokazao vrhovnu ulogu pankreasa u kontrolisanju glikemije. U to vreme je i francuski lekar Lancero jasno razdvojio dva oblika dijabetesa.
Pronalazak insulina
Dva kanadska istraživača, Bantig i Best, uspeli su da 1921. godine očiste insulin od pankreasnih ekstrakata. Iako je dijabetes tipa 1 bio u neku ruku još uvek fatalan, prva iskustva u lečenju su dala zapanjujuće rezultate. Godinu dana kasnije, insulin se industrijski proizvodio.
I otkriće posebnih antibiotika je doprinelo lečenju komlikovanih infekcija prouzrokovanih dijabetesom. Sprovođena su isto tako istraživanja o emidemiologiji, odnosno tome kako se bolest širi, zatim o latentnim slučajevima dijabetesa i prevenciji od bolesti.
Prevencija: genetika stupa na scenu
Tokom šestdesetih i sedamdesteih godina 20. veka, napredovalo se u lečenju oftalmoloških i bubrežnih komplikacija; koriste se laser I dijaliza. Došlo je i do napretka u presađivanju pankreasa. Sledeću deceniju je obeležilo stvaranje udruženja za otkrivanje i lečenje dijabetičara i nastanak tehnika koje su omogućavale da pacijenti sami prate stanje šećera u urinu.
Poslednja decenija 20. veka je donela istraživanja na polju genetike. Tačno je da postoji više faktora koji utiču na pojavu dijebetesa, ali su utvrđene i neke koleracije između određenih genetičkih markera i rizika od dijabetesa (geni za predispoziciju), što će pomoći u prevenciji bolesti. Shvatanje principa ovih gena predispozicije je dovelo do pojve novih lekova koji mogu da uspore ili stimulišu njihovu aktivnost.
Krajem 20. veka, lekari su upozoravali na značajnu ulogu prevencije, jer je lečenje dijabetesa teško i skupo.
