Kako jačati poverenje deteta u sebe?

Loši uticaji negativne i pozitivne pažnje na razvoj dece!

Kada pogledamo u prošlost čini se da je dominantno u vaspitavanju dece bilo mi kao roditelji smo u redu, a vi deca niste i često su deca dobijala etikete da su bezobrazna, neodgovorna i slično. Kad pogledamo u ovaj period u kome mi živimo i dalje je jednim delom prisutno opisivanje dece kao bezobrazne, ali sve prisutniji i vidljiviji je onaj drugi pol ti si divan/a, savršen/a, najbolja/i, pametan/a i sl. Mi mislimo da smo na ovaj način napredovali u vaspitavanju dece i sve ovo što radimo nije iz bilo kakvih loših namera, već iz ljubavi i dobrih namera, kao što je bilo i ono u prošlosti kada su odrasli mislili da kritikama jačaju decu, a da će ih pohvalama, , pokvariti“. Međutim, ipak nismo napredovali kao što imamo utisak. Ovo što danas radimo je takođe štetno za zdrav razvoj dece, zbog toga što na taj način motivišemo spoljašnju motivaciju i deca grade samopouzdanje na povratnoj informaciji od odraslih i postaju zavisni od onoga što prokomentarišu odrasli o njima. U tom procesu se zapostavlja unutrašnja motivacija, oslanjanje na sopstvene snage i sopstvenu vrednost, već deca imaju doživljaj da su vredna i da će biti voljena samo ako su u skladu sa očekivanjima odraslih. To je nekad da budu dobra i poslušna ili da se ne ponašaju na način kad im kažu da su bezobrazni iz straha da će ostati bez ljubavi i podrške odraslih.

Za razvoj samostalnog deteta, koje će imati samopoštovanja i verovati u sopstvene kapacitete nije dobra nijedna od ove dve krajnosti. Zbog čega ? Bez obzira da li je u pitanju pametan ili bezobrazan to je etiketa koja dolazi spolja, od odraslih i detetovu ličnost poistovećuje sa tom etiketom bez obzira da li je ona pozitivna ili negativna. Ako dete gradi sliku o sebi oko toga da je pametno, prvi put kada ne uspe misliće da nije pametno i odustaće, kao i ako misli da je najbolje, prvi put kada ne bude misliće da je najgore, da ne vredi ništa i neće znati koje su mu snage da se izbori sa tom situacijom.

Na koji način da pomognemo deci da grade osećaj lične vrednosti a da to ne bude na osnovu procena odraslih?

Na taj način što ćemo im obezbeđivati prostor za razvoj i samostalan rad, da uče i razvijaju veštine, a mi budemo prisutni pored njih i pomažemo im kada nam traže pomoć. Takođe, na taj način što ćemo videti trud deteta, bez obzira na krajnji efekat. Ako dete iz prvog puta nije savladalo vožnju bicikla, ne znači da se nije potrudilo i da nije bilo bolje od prethodnog pokušaja. Takođe, ako dete nije dobilo 4 ili 5 ne znači da nije uložilo trud i naučilo nešto novo. Ako propustimo da vidimo trud i te male korake procesa učenja i napredovanja deteta ono će pre odustati nego nastaviti da pokušava. Ako vidimo detetov trud i dajemo mu realnu povratnu informaciju šta ono to dobro radi, a šta malo lošije i kako se vidi da sopstvenim trudom uspeva da nauči nove stvari ili prevaziđe određene teškoće utičemo na razvoj unutrašnje motivacije i osećanja dece da su vredna baš onakva kakva jesu bez obzira da li su dobila 3 ili 5 ili naučila da voze bicikl bez pomoćnih točkića posle 3 ili 23 dana. Svako ima sopstveni tempo koji je u redu.

Ako deca ne dobijaju ni negativnu, ni pozitivnu pažnju od strane roditelja i drugih odraslih iz okruženja, ona uče da veruju sebi, drugima, u redu im je da pogreše, znaju da imaju snagu da prevaziđu teškoće i da su vredna ljudska bića baš takvi kakvi jesu.