Psihoterapijski rad sa parovima

„Komunikacija je za vezu ono što je disanje za život“

Virdžinija Satir

Ko se svađa?

Ne postoji (zdrav) odnos u kojem ne dolazi do konflikata. U partnerskim odnosima sukobljavamo se oko praktičnih stvari u našoj svakodnevnici i navika - ko je napravio haos u stanu, ko gde ostavlja čarape, kozmetiku, koliko se ko zadržava u kupatilu; neretko se parovi sukobljavaju oko podele poslova, često oko upliva drugih ljudi u njihov odnos, a ponekad dolazi i do konflikta vrednosti. Razloga je bezbroj.

Koliko god mislili da je baš ovaj naš problem drugačiji, poseban, često ćemo ipak doći do zaključka da nismo ni prvi ni poslednji koji se raspravljaju oko natrpanih sudova ili podele poslova. Ono što se, međutim, razlikuje, jeste način na koji se parovi sa konfliktima nose. Jedna ista problematična situacija kod dva različita para može imati potpuno drugačiji ishod.

U sigurnim vezama veća je verovatnoća da će se problem rešavati kroz usmerenost na kooperativna rešenja, sa fokusom na razumevanje druge osobe .


Šta je u stvari sigurna veza?

Sigurne veze su povezane sa nižim nivoom stresa, višim nivoom utehe i većom sposobnošću da se upravlja razlikama i problemima. Posvećenost i minimalno izražavanje besa i ljutnje su osnovne karakteristike intimnih veza u čijoj osnovi su stabilnost i sigurnost.

Važno je naglasiti da to ne znači da ne smemo biti ljuti, već je reč o tome na koji način se ljutnja izražava. Ljutnju obično izaziva ista osnovna stvar: bol. Ljutimo se kada nas je neko povredio, kada nas neko aktuelno povređuje ili kada očekujemo da će nas povrediti. U intimnim odnosima važno je da izrazimo bol koji stoji u osnovi, nasuprot izražavanju ljutnje koja je nastala kao rezultat nanesene boli. Izražavanje bola koji se krije ispod ljutnje, pre nego same ljutnje, podržaće vezu umesto da je ošteti. Jednom kada se reši bol, bes se obično povlači.

Stabilnost u odnosima postiže se tako što se obe strane zalažu za rešavanje konflikata i problema sa stavom i uverenjem da će se naći rešenja koja ne ugrožavaju i ne narušavaju vezu. Posvećenost i adekvatno regulisanje konflikta i besa su najvazniji za kvalitetan i siguran partnerski odnos, jer omogućavaju da se partneri fokisiraju na kooperativna rešenja pre nego da prete napuštanjem. Stabilne, sigurne veze karakteriše posvećenost, lojalnost, predvidivost i oprost. S obzirom na stabilnost veze, ovde takođe postoji i niži nivo anksioznosti i stresa.

Nesigurne veze

U nesigurnim vezama partneri često izražavaju direktne i indirektne pretnje da će prekinuti vezu. Svaka frustracija ili nezadovoljstvo se vide kao trenutni status celokupne veze. Konstantan doživljaj osude i nesposobnost da se predvidi buduće ponašanje partnera rezultuje visokim nivoom anksioznosti i nesigurnosti.

Nestabilne, nesigurne veze su takođe karaterisane nedostatkom interakcije. Zbog nesigurne prirode njihove veze, čak i jednostavan razgovor o tome gde da kupe hranu završava se pretnjama napuštanja od strane partnera.

Razgovor o problemu, u ovakvim odnosima, započinje upiranjem prsta u drugu osobu i okrivljivanjem. Kriticizam koji se javja udaljava ih od rešenja i izaziva dodatne podele i raskole. Neretko se otvara i niz drugih problematičnih tema. Započne se sa neopranim sudovima, a završi sa vraćanjem u prošlost i otvaranjem starih rana. Dolazi do povlačenja, isključivanja iz razgovora, bez prethodnog rešavanja problema.

Večita bitka - ko je u pravu?

Koliko puta ste pomislili - zašto ovo neko nije video ili zašto ovo nisam snimio/la, pa da vidimo ko je u pravu? A koliko puta ste možda to čak i učinili i, uprkos tome, imali različita viđenja situacije?

Gledamo filmove i doživljavamo ih drugačije u odnosu na osobu koja sedi pored nas i gleda sa nama. Kako onda da očekujemo da nećemo drugačije doživeti situacije koje se tiču nas samih?

Usmeravanjem na osećanja i razumavanje partnera pomaže nam da se udaljimo od traženja krivca i dobro poznatog obrasca dokazivanja ko je u pravu. Koliko god jedna situacija spolja delovala jasno, unutrašnji svetovi se razlikuju i svakome je dozvoljeno pravo na svoju stvarnost. Naša stvarnost su naša osećanja, iskustva, asocijacije, teškoće, brige, razumevanje situacije, dileme, misli, strahovi... Naša stvarnost nije ono što je neka kamera zabeležila ili što je neko presudio, nego ono što se paralelno ili u međuvremenu dešavalo ispod, odnosno u nama.

Šta možete da uradite kada prepoznate sličan ponavljajući obrazac svaki put kada se sa partnerom oko nečega sukobite?

Ključno je da znamo da način na koji razgovaramo sa našim partnerom može u potpunosti promeniti dalji tok događaja. Iako mislimo da jasno šaljemo poruku o svojim osećanjima, ona su često zamaskirana kriticizmom. Umesto traženja krivca, pokušajte da započnete razgovor o tome kako se osećate. U tome Vam može pomoći korišćenje „JA izjava“.

Na primer, umesto prozivanja partnera da se previše fokusira na posao, možete da se fokusirate na osećanja koja u Vama to izaziva: „Ja se osećam … kada se samo fokusiraš na posao.“ Ovakva konstrukcija je manje optužujuća od: „Uvek se fokusiraš na posao, nikad nisi tu za mene, ja te uopšte ne zanimam!“

I ako se pitate - koja je razlika, kad je poruka ista (a to je izražavanje nezadovoljstva zbog nečijih postupaka), razmislite o tome da svaka poruka sadrži dve informacije - šta nam neko govori i kako nam je nešto rečeno. Razlika je u pravcu u kojem se razgovor dalje odvija. Razlika je u izražavanju osećanja. Razlika je u fokusu na „mi“ umesto na „ti“. Razlika je u razumevanju koje iz toga proističe. Razlika je u suštini.

Konflikti u partnerskim (i bilo kojim drugim) odnosima uvek donose stres i nemoguće je zamisliti idiličan konflikt. Ako bi takav, ipak, postojao, verujem da bi se svodio na međusobno slušanje i uvažavanje partnerovih misli i osećanja, uz jezik poštovanja, otvorenosti i ljubavi.

Dakle - pokažite zainteresovanost za partnerovu perspektivu i možda se iznenadite gde će Vas to odvesti!

I zaista, „komunikacija za vezu jeste ono što je disanje za život“.

Autorka: Vladica Damjanović,
sistemska porodična psihoterapeutkinja