Kakvi treba da budu roditelji da bi deca bila srećna i zadovoljna?

Kakvi treba da budu roditelji da bi deca bila srećna i zadovoljna?

Deca koja su srećna i zadovoljna uglavnom su imala dosledne I stroge roditelje. Važno je da deca jasno znaju pravila i kako da se izbegnu problemi, zbog čega retko bivaju kažnjavana. Ključno je da deca osećaju bezuslovnu ljubav i poštovanje, i da nemaju strah od odbačenosti. Ovo se postiže kombinacijom strogih pravila uz pozitivna osećanja.

Postoje roditelji koji pružaju deci mnogo slobode, ali ova deca često prolaze bez kažnjavanja za svoje nestašluke. Oni neprestano iskušavaju granice slobode u potrazi za nekim ko će ih zaustaviti, dok njihovi roditelji pogrešno tumače njihove signale. Sva deca imaju istu potrebu za granicama i trebaju znati da će biti zaustavljena.

Istraživanja pokazuju da postoje tri tipa roditeljskih reakcija na loše ponašanje deteta: agresivna, pasivna i pozitivna.

Agresivni roditelji su uvek besni na svoju decu, često bez razloga koji proizlazi iz detetovog ponašanja. Oni se oslobadjaju svojih tenzija napadajući decu. Deca reaguju na ovo na različite načine: neka deca doživljavaju viku kao izraz ljubavi i često je uzvraćaju, što dovodi do stalnih svađa između roditelja i dece. Ono što posmatračima izgleda kao opasna situacija zapravo je oblik prisnosti koji bi nedostajao svima kada bi prestao. Druga deca doživljavaju ovakvo roditeljsko ponašanje kao destruktivno i postaju povučena i uznemirena. Što se tiče poslušnosti, agresivni roditelji postižu rezultate zasnovane na strahu, ali na kraju imaju decu koja su ili uplašena, ili uznemirena, ili prkosna, ili sve od navedenog.

Pasivni roditelji su popustljivi i blagi, ali na kraju gube strpljenje i kažnjavaju dete na način koji pokazuje da je situacija izmakla kontroli. Oko trećine roditelja spada u ovu grupu, posebno dok su deca mala, dok stiču iskustvo u roditeljstvu.

Pozitivni roditelji su jasni, strogi, odlučni i samouvereni. Njihova deca znaju da moraju poštovati pravila, ali takođe znaju da ih niko neće ponižavati kada pogreše. Ovo je veština koja se uči, a ne nešto sa čime se rađamo. Meki roditelji podcenjuju sebe, dok strogi roditelji cene sebe. Njihova pozitivnost se ogleda u njihovom ponašanju:

Postavljaju jasne zahteve detetu umesto da predlažu nešto što se može diskutovati.
Održavaju kontakt očima sa detetom.
Jasno formuliraju zahteve i traže od deteta odgovor "da" ili "ne".
Ako dete ne posluša, ponavljaju zahtev i ne raspravljaju se, pokazujući detetu da su spremni da istraju i da neće izgubiti živce.
Važno je istrajati. Kada dete shvati da roditelj neće odustati, ali se istovremeno neće iznervirati, jednostavno će poslušati. Roditelji razvijaju poseban ton glasa i držanje koje poručuje detetu da govore ozbiljno, a razlikuje se od načina na koji razgovaraju, igraju se ili hvale, što dete prepoznaje i posluša.

Sve počinje odlukom da roditelji imaju svoja prava i da je potrebna kontrola nad detetom. Ovo je potpuno drugačije od roditelja koji se plaše sukoba i zvuče neodlučno kada mole dete da sarađuje. Oni koriste raspravu i objašnjenja, ne shvatajući da dete na taj način kupuje vreme i uživa u tome da ima moć nad odraslom osobom. Na kraju, roditelji eksplodiraju sa negativnim osećanjima i grubošću više nego što su želeli.

Nema sumnje da odnos sa decom zahteva odlučnost, rešenost i ciljeve, i nema lepšeg osećanja nego znati da imate podršku svog partnera. Oba roditelja trebaju održavati ravnotežu između strogosti i ljubavi. Grubost ili blagost drugog roditelja se ne može nadoknaditi - svaki roditelj treba da bude celovita osoba u odnosu prema detetu. To znači da mama ne treba da prebacuje disciplinu na tatu koji, kada dođe kući, samo želi da se odmori, ali na kraju postaje strašilo za decu. Ako je dete započelo raspravu sa mamom, treba i da je završi sa mamom. Ako se otac umeša, to je samo da bi dete podsetio na poštovanje majke, a zatim ih ostavlja da se svađaju. Isto tako, jedan roditelj ne treba da umanjuje grubost drugog, jer će dete videti oboje kao neuravnotežene.

Postati uspešan roditelj nije jednostavno. Negubitnički metod zahteva temeljne promene u uobičajenim stavovima roditelja o podizanju dece. Za primenu tog metoda potrebno je vreme i učenje veština aktivnog slušanja i iskrenog izražavanja misli i osećanja. U suštini, ovaj novi metod disciplinovanja kroz efikasno rešavanje sukoba zahteva od roditelja da budu spremni da posvete vreme za razumevanje i primenu, ali će biti nagrađeni rezultatima koji prevazilaze sva njihova očekivanja.