Iz Finske nam stiže pucačina prvobitnog naziva Preygrounds. Radnja je smeštena pred kraj ovog veka, a igra vas stavlja u ulogu mehaničara po imenu Wesley Tyler koji radi u jednoj bazi na novokolonizovanom Jupiterovom mesecu, Ganymede. Posle kraćeg uvoda, preuzimate kontrolu nad glavnim likom i zaplet počinje.
Novo mesto za život ljudi nije u potpunosti istraženo. Neće proći puno vremena dok ne shvatite da se oko vas dešavaju neke čudne stvari. Tek kad nađete izmasakriranog člana vašeg tima počeće prava akcija. Prizor sa ekrana vratiće metuzaleme od igrača u prošlost i podsetiti ih na stari hit sa Amiga računara – Alien Breed.
Pogled iz ptičije perspektive, oružje u ruci i ogroman broj vanzemaljaca raznoraznih vrsta koji vrebaju iza svakog ćoška. Prvo oružje koje ćete naći biće pištolj čija je prednost to što ima neograničeno municije. Do kraja igre naići ćete na još devet razornih oružja (pulse-rifle, pumparica, bacač granata, raketa itd.) koja, nažalost, prosto jedu municiju, te će vam povremeno vraćanje na pištolj biti neminovno. Zanimljiva stvar u igri su mehanički delovi za nadogradnju oružja koje ćete relativno često nalaziti među ostacima ubijenih neprijatelja.
Svako oružje se može unaprediti na tri načina (dupliranje ubojite snage, povećanje broja metaka koji staju u šaržer i otvaranje nove funkcije oružja) što zahteva određeni broj pomenutih delova.
U igri ćete često lutati potpuno sami (sem ako se ne odlučite za multyplayercoop mod za dva do četiri igrača za koji vam treba joypad), prepušteni na milost i nemilost hordama protivnika željnih ljudskog mesa. Svaki čas će vas neko od nadređenih putem radija kontaktirati, dati zadatak ili pozvati u pomoć šaljući vas pritom na lokacije za koje već unapred znate da samo na prvi pogled deluju napušteno (za pohvalu su odlično tempirani zvučni efekti zbog kojih će vam često “stati srce”).
Što se snimanja pozicije tiče, ono se obavlja automatski na početku svakog nivoa ili nakon prelaska duže deonice.
Ovakav sistem ne ometa igranje pošto se pre nego što zaginete “na mrtvo” i posegnete za load opcijom možete 5 puta poslužiti respawn-om i nastaviti od mesta pogibije.
Grafika u igri je prosečna, a pogled iz polu ptičije perspektive. Radi se o klasičnoj 3D igri, ali zbog fiksirane kamere iznad glavnog junaka nećete imati punu slobodu podešavanja pogleda. Mogućnost zuma je prisutna, ali ona ne služi praktično ničemu.
Hardverska zahtevnost je nerealno visoka za ono što igra pruža.
Za vreme okršaja ćete videti dosta lepih svetlosnih efekata eksplozija i plamena. Na žalost oni izazivaju drastičan pad frame rate-a što svakako otežava nišanjenje. Zvuk u igri je dosta dobar – muzičke teme će se smenjivati u zavisnosti od situacije na ekranu, a zvučni efekti su lepo uklopljeni i, iako nisu mnogobrojni, doprinose dobroj atmosferi (autor ovih redova se naročito oduševio zvukom ručnog topa koji izaziva jezu dok seje smrt).
Za kraj možemo reći da Shadowgrounds predstavlja jednu sasvim solidnu pucačinu, ali ništa više od toga. Nudi nam priču koja je već milion puta obrađena i lošu optimizaciju.
Sa druge strane poseduje ono “nešto” što mi nije dozvolilo da prekinem sa igranjem. Štaviše na momente igra postaje jako zarazna, naročito u već pomenutom modu za više igrača koji se odvija na jednom ekranu.
