04. oktobra 1944. godine raspušten je koncentracioni Banjički logor u Beogradu, koji su nemačke okupacione vlasti osnovale u junu 1941. godine.
Kroz logor na Banjici prošlo je oko 250 hiljada zatvorenika, od kojih je 80 hiljada ubijeno.
Ovo je bio najveći koncentracioni logor na području okupirane Srbije. Nemci su za logorski prostor izabrali bivšu vojnu zgradu 18. pešadijskog puka „Kraljica Marija“ na Banjici. Logor su po formiranju polako nadograđivali. Prvo su ispražnjeni vojni magacini na spratu i prostorije su pretvorene u logoraške sobe. U dvorištu je podignuta stražarska kula, iskopani su temelji za podizanje zida, a takođe su adaptirane i prostorije u suterenu.
U raznim periodima postojanja Banjičkog logora pojedine sobe su imale različitu namenu. U prve dve okupacione godine njihov karakter se često menjao. Najpre su bile mešovite, sa zatočenicima različito odmerenih krivica, da bi se zatim u većinu soba nalazili osuđenici na smrt koji su čekali streljanje. U logoru su bile zastupljene i ženske sobe u kojima su dovođeni političkki krivci ili taoci po ženskoj liniji. Kako se logor sve više i više punio, ovo pravilo je bilo zanemarivano pa su se tako ženske i muške sobe spajale i postajale kolektivne sobe logoraša.
Logorska arhiva je spaljena. Većina osuđenika nije ni uvođena u knjige već je direktno odvožena u Jajince na streljanje. Streljanja i vešanja logoraša vršena su u samom logoru. U dvorištu se nalazio grudobran koji je korišćen za streljanje, ali bilo je i slučajeva ubistava iz čistog hira.
Danas se na ovom mestu nalazi Muzej Banjičkog logora. Nekadašnja soba smrti, pretvorena je u spomen sobu sa izloženim stvarimai predmetima koji su nekada pripadali logorašima…
