23. januara 1931. godine umrla je Ana Pavlovna Pavlova, ruska balerina, najveća baletska umetnica 20. veka.
Baletsku karijeru je zepočela sa Vaclavom Fomičem Nižinskim u Ruskom baletu Sergeja Đogiljeva. Vremenom je osnovala svoju grupu sa kojom je nastupala po celom svetu i ostvarivala ogromne uspehe.
Pavlova je zauvek promenila sliku idealne balerine. Tokom 1890-ih, balerine u teatru Marinski bile su jaki tehničari, što je obično zahtevalo da imaju snažna, mišićava tela. Pavlova je naprotiv bila vitka, lagana i izgledala je krhko, što je bio idealan izgled za romantične uloge poput „Žizele“. Koristila je parče tvrde kože u svojim baletankama da bi olakšala ples na vrhovima prstiju, što je kasnije postala praksa u baletu.
Umrla je od zapaljenja plućne maramice, tokom oproštajne turneje, i par dana pre svog 50. rođendana, u Hagu. Urna sa njenim pepelom je bila položena na groblje u Londonu, a 2001. godine premeštena je u Moskvu shodno Aninom zaveštanju.
Mihail Fokin je za nju, 1907. godine, inscenirao poznatu solo-scenu Umirući labud, na muziku Kamija Sen Sansa.
Poslednja želja za života joj je bila da zagrli svoj kostim iz Umirućeg labuda. Po baletskoj tradiciji, predstava na kojoj je trebalo da učestvuje je održana, ali je reflektor obasjavao prazno mesto na sceni gde je ona trebalo da igra…
