Ukoliko nameravate da odete u selo Milakovići i njegove čarobne zaseoke onda imajte na umu da vam znakovi pored puta neće mnogo pomoći, jer putokaz jednostavno ne postoji.
Jedan od načina da se uputite pravim putem je da imate saputnika koji je već bio tamo, ili da u Brodarevu zaustavite nekog prolaznika i pitate za pravac kuda da idete. Ne preporučuje se upotreba putničkih automobila, pa zato jednostavno krenite peške – zdravije je i za vas i za okolinu.
Kada savladate put, stižete na prostranu visoravan odakle se pruža veličanstven pogled na Lim i okolne planine iza njega. Kako se sunce bliži zalasku, njegov čarobno zlatni odsjaj pružiće vam stvarao nezaboravan prizor.
Meštani koji ove stanuju prelaze dnevno i po 20 kilometara, pa čak i zimi. Ovde kao prevozno sredstvo možete da korostite traktor ili volovsku zapregu, što znači da je ovo idealno mesto za sve one koji žele da pobegnu od gradske gužve i buke.
Selo Milakovići je mesto od svega 15 kuća koje kao da vise na strmim stranama okolnih brda. Kuće, u početku poređane sa jedne strane puta a onda dalje razbacane bez ikakvog reda sledile su logiku-tamo gde ti je imanje tamo ti je i kuća. Odavde u krugu od 20 kilometara unaokolo su zaseoci ovog sela – Tičje polje, Baltovina, Kruške, Brijeg, Ćelavi brijeg, Dolina, Prisoje, Točilovo…
U svakom dvorištu možete videti kazane za pečenje rakije. Najomiljenija je rakija od divlje kruškene, čiji se miris širi po celom dvorištu.
Broj stanovnika i kuća u ovim zaseocima smanjio se na minimum. Uglavnom stari stanovnici žive u njima. Mlade je odvukla industrijalizacija i to najviše u Kragujevac i samo po neki penzioner se vrati ovde i to leti.
Par kuća se smestilo na blagoj padini prostrane visoravni Tičjeg polja, koje se završava tamo negde kilometrima ka severozapadu dok je sa severo-istočne strane planina Ozren iza koje se nalazi Sjenica.
Ljudi su stari i onemoćali. Par mlađih muškaraca živi ovde, ali bez žena. Mlađu ženu nećete videti na planini. Retka je kao dragulj i to je jedan od bitnijih razloga Ispod samog zaseoka nalazi se vrelo jakog izvora za koji kažu da je veoma bogat mineralima. U produžetku se smestilo nekoliko bašti sa kupusom, šargarepom, lukom i krompirom. Ništa se ovde ne đubri veštačkim đubrivom. Čista organska hrana ovde preovladava, koja je tako tražena i skupa tamo negde u svetu. O siru kajmaku i ostalim mlečnim proizvodima i kravama što pasu lekovitu i mirisnu travu ne treba trošiti reči.
Selo je u pravom obruču stotina žbunova zrelih šipuraka. Tako ogromne plodove niste videli nikada. Niko ih i ne bere. Na par stotina metara ka severu smešteno je malo seosko groblje oivičeno stablima krušaka što u poznu jesen prosto „gore“svojim crveno narandžastim listovima. Iza njega, predeo neokošenih livada koje se zlate na jesenjem suncu, naglo se završava i strmoglavo pada u duboke ponore klisure Dubočica. Istoimena reka što izvire ispod planine Giljeve pravi duboki kanjon, na mnogim mestima neprohodne klisure u kojima se nalaze stoletni borovi, gde žive medvedi, divlje svinje, risevi, divokoze, poskoci i zmije šarke.
Nekada su se dole terale ovce naročito zimi jer su klisure toplije, pa kad se rastopi sneg ima i trave za pašu. Svuda okolo je gusta šuma. Tamo gde nema goveda ni čobana, tamo nema ni livada. Šuma polako osvaja planinske brežuljke što kao ostrva strče zlatnom neokošenom travom, usred tamnozelenog mora gustih četinara i borova…
