Šta prvo pomislite kada neko kaže „vreme“? Metaforično se može reći da se u trenutku kada ugledamo svet, peščani sat okrene i vreme počne da curi. Vreme je lična i univerzalna kategorija. Da nema usaglašenosti oko vremena, avioni bi leteli kada im se prohte, svako bi počinjao školski čas kada hoće, a sa posla bi svako izlazio kad pomisli da mu je dosta. Mnogi psiholozi koji su se bavili razvojnom psihologijom ispitivali su pojam vremena kod dece. Možda bi u tom smislu bilo lakše govoriti o bezvremenosti jer bebe nemaju doživljaj vremena. Naime, trenutno zadovoljavanje svake bebine potrebe vodi nemogućnosti tolerisanja bilo kakve frustracije, pa i vremenske.
Kako dete raste, tako se pojam vremena polako razvija. Malom detetu možete da objasnite da će nešto dobiti kada bude spavalo ovu i još sledeću noć, ali mu ne možete objasniti pojam nedelje dana. Kada govorimo o adolescentima, pojam vremena gotovo se relativizuje, što nije vezano za kognitivni razvoj već za psihičku turbulenciju koja traje onoliko dugo koliko traje adolescencija. Dogovor sa njima vezan za vreme teško je napraviti. Kašnjenje je redovno, ali ne zato što ne poštuju starije, nego zato što imaju psihički doživljaj „rastegljivosti“ vremena. Večite rasprave oko noćnih dolazaka kući istog su porekla. Često će reći: „Šta dižu frku što kasnim sat vremena? Šta je to jedan sat“? U vreme adolescencije počinje da se formira i shvatanje o vremenu koje ima kraj, dakle o smrti. Adolescenti često iamju fantazije vezane za smrt čije je poreklo kako u razvijanju pojma o vremenu tako i u psihičkim stepenicama razvoja. 
I onda odrastemo i eto nas ispred vremena. Koliko god da nam u detinjstvu vreme izgleda duže, toliko izgleda kraće u doba odraslih. U starosti prosto huji. Ne čini li se i vama ponekad da tek što je prošla Nova godina i groznica oko nje, a stiže sledeća?
Koliko puta vam se dogodilo da nikako da dočekate susret sa nekom osobom koju dugo iščekujete, a nasuprot tome, uvek vas prozovu neverovatno brzo u lekarskoj ordinaciji kada idete na pregled kojeg se plašite. Znamo već koliko je Ajnštajn bio genijalan, ali i duhovit, pa nije loše da se setimo njegove misli da sat vremena sedenja pored lepe devojke igleda kao minut, dok minut držanja ruke na vreloj ploči izglda kao ceo sat. Ovim je sjajno objasnio psihološku pozadinu poimanja vremena. Bolne, teške, mučne, neprijatne stvari deluju kao da traju vekovima, dok lepe, sjajne i tople naizgled prohuje. Realno trajanje vremena mereno sekundama, sasvim je isto.
Ljudi se razlikuju po tome kako koriste ili troše svoje, ali i tuđe vreme. Neki planiraju do detalja držeći se se devize da je vreme novac, dok se drugi prema njemu odnose kao da ga imaju na pretek. Sreli ste sigurno i one osobe koje se večito žale kako nemaju vremena za sebe. Nemati vremena za sebe je žrtva koju niko ne traži niti očekuje.
Druga krajnost jesu osobe koje ne znaju šta će sa svojim vremenom, jer imaju utsak da je vreme za nijansu veće od sadržaja koji poseduju da ga ispune. Pitanje biološkog sata je takođe pitanje vremena. O biološkom satu češće misle i govore žene ili ih na to opimnju drugi. Biološki sat postoji, ali pre svega postoje spremnost i zrelost za nešto u životu. Sat je tu samo kao pokazatelj, a nikako kao mera prinude da se usled pritiska vremena nešto obavezno u tom trenutku uradi.
Sigurno ste nekada bili u situaciji da pomislite, izgovorite ili da vam neko kaže da vreme leči sve. Ne leči vreme nego psihička priroda onoga što se dogodilo, a kako je za to potrebno vreme, stiče se utisak da je vreme lekovito. To svojstvo vreme zaista nema.
Mislite da vreme prolazi? Ne! Vreme ostaje, mi prolazimo. Svako naše vreme ima početak i kraj, i poštujte tuđe vreme čak i kada ne poštujete svoje.
