Noćno mokrenje predstavlja poremećaj kod dece nakon četvrte godine života i karakteriše se nemogućnošću kontrolisanja započetog procesa mokrenja u toku sna. Iako dolazi do poremećaja mokrenja svi organi genitalno-urinarnog sistema su zdravi i normalno funkcionišu.
Ovaj poremećaj izaziva permanentnu frustraciju kod dece i izraziti osećaj stida. U tom trenutku njima je najvažnije da njihovi vršnajci ne saznaju za ovaj problem. Ona postaju majstori u sakrivanju svoga problema od vršnjaka, a u nekim slučajevima i od samih roditelja. Mlađa deca, vrlo često pokušavaju da sakriju mokar veš. Stariji čak krišom peru mokre gaćice i pidžamu. Neka deca su ravnodušna prema svom stanju dok druga deca postaju depresivna.
Noćno mokrenje je češće kod dečaka nego kod devojčica i obično se javlja u porodicama u kojima je makar jedan član imao iste simptome kada je bio mali. Do povremenog noćnog mokrenja može da dođe posebno u vreme kada je dete bolesno. Takođe je i učestalost mokrenja u toku jedne noći različita. Najveći broj dece mokri jedanput noću, ali neki i češće.
U većini slučajeva noćno mokrenje se javlja zbog slabijeg razvoja detetove bešike. Isto tako, brojni su slučajevi u kojima dolazi do noćnog mokrenja kada je dete emocionalno uznemireno. Na primer, kada malo dete počne da piški noću u krevet, iako je mesecima ili godinama pre toga bilo „suvo“, verovatno je u pitanju refleksija na dnevni strah ili nesigurnost.
Deca se mogu osećati nesigurno ili uplašeno iz mnogo razloga kao na primer zbog preseljenja u novi dom, zbog razvoda roditelja, zbog gubitka člana porodice ili neke drage osobe, zbog rođenja bate ili seke…
Roditelji bi trebalo da imaju u vidu da deca veoma retko ili skoro nikada ne piške noću u krevet namerno. Umesto da dete kritikuju, ili mu prete batinama, bolje je da ga ohrabre, pruže pozitivnu podršku i veru da će uskoro prestati to da radi. Posebno trebaju obratiti pažnju na konzumiranje tečnosti pre spavanja, potrebno je ohrabriti dete da piški pre spavanja, pohvaliti dete kada se ujutru probudi suvo, izbegavati bilo kakvu vrstu kažnjavanja, buditi dete tokom noći da piški, konsultovati se sa lekarom i ukoliko ima potrebe, pružiti detetu adekvatnu terapiju. Neka deca nisu dovoljno motivisana da se sama leče. Ona navode da im ne smeta što je postelja mokra. Da bi se motivisala na saradnju i samopomoć, roditeljima se savetuje da ih nateraju da svakog jutra sama promene svoju posteljinu. To nije kazna i ne treba je u vidu naredbe i prekora nametati detetu. Treba ga zamoliti da samo uradi ovaj posao, a kada mu to dosadi, može se desiti da nesvesno prestane, ili manje učestalo mokri u krevet. Oslobađanje od ovog zadatka deca doživljavaju kao nagradu koja povećava motivaciju za lečenje. Blagovremeno javljanje lekaru i psihologu može doprineti rešavanju ovog problema u velikom broju slučajeva.
