Manijakalno-depresivni sindrom

Manijaklano-depresivni sindrom, poznat i kao bipolarni poremećaj, poremećaj je raspoloženja koji karakterišu naizmenična stanja euforije i depresije. Ko su žrtve ove bolesti? Kako se leči? Rasvetlićemo vam neke činjenice o ovoj malo poznatoj patologiji…
Osoba koja pati od manijakalno-depresivnog sindroma varira između epizoda depresivnih i euforičnih stanja.
Depresivna stanja imaju iste simptomi koji se javljaju i kod drugih oblika depresije: neprekidna i ekstremna tuga, gubitak interesovanja, nadražljivost, poremećaj sna, manjak energije, problemi sa pamćenjem i koncentracijom, promene u aptetitu, misli o smrti ili ideje o samoubistvu…
Manijakalna stanja se ispoljavaju euforičnim raspoloženjem, velikom i preteranom energijom, mnogostrukošću aktivnosti i velikom uznemirenošću, precenjivanjem sopstvenih kapaciteta, malom količinom sna bez znaka umora, povećanjem seksualne želje, pogrešnim tumačenjem stvarnosti, koje je posledica nepoznavanja problema i pre svega se javlja jer pacijenti nisu svesni anormalnosti stanja u kome se nalaze.
Ukoliko osoba pati od ovog sindroma, moguće su sve vrste raspoloženja, od teške depesije (potpune melanholije) do krajnje uzbuđenosti (manijakalno ponašanje), prelazeći kroz stanja umerene depresije i periode uravnoteženog raspoloženja. U slučaju melanholičnih stanja neophodno je reagovanje okoline i povećana pažnja, jer je tada osoba spremna da izvrši samoubistvo. U suprotnom stanju, u manijakalnim raspoloženjima, osoba je u stanju da čini prekršaje i da čak bude privedena u policijsku stanicu.
Zašto se javlja ovaj sindrom i kako napreduje?
Tačni razlozi nastanka ovog sindroma nisu mnogo poznati. Često je u pitanju nasleđe ili predispozicija, koja je nastala u krugu porodice. Još uvek nisu završene studije koja rade na pronalaženju genetskih specifičnosti kod pacijenata. Međutim, bolest zaista nije česta: pogađa tek 1 posto populacije.
Takođe je i razvoj bolesti promenljiv. Striktno variranje između perioda euforije i depresije je retko. Nejčešće se bolesnici zadržavaju na jednom od ova dva stanja sa ponekom epizodom u kojoj je zastupljeno suprotno raspoloženje. Nekad se dešava da u isto vreme postoje oba raspoloženja, tada se govori o mešovitom bipolarnom poremećaju.
Ali, u svakom slučaju, manijakalno-depresivni sindrom je uglavnom bolest koja dugo traje i koja počinje u adolescentskom ili odraslom dobu i zauzima dobar deo života. Naravno da su mogući i periodi kada se sindrom primiri i kada se osoba ponaša sasvim normalno. Intenzitet raznih stanja je, međutim, veoma promenljiv.
Kako se leči?
Na sreću, postoje veoma efikasna lečenja. Terapija medikamentima se oslanja, pre svega, na litijum. Litijum omogućava da se spreči i umanji nastanak epizoda depresije i euforije i da se raspoloženje stavi u normalu.
Ukoliko litijum nije dovoljno jak, pribegava se anti-depresivima i anksioliticima. Ponekad se koristi i električni šok, kada osoba odoleva svim lekovima.
Psihoterapija je takođe važan segment lečenja, jer pomaže i pacijentu i njegovom okruženju da se nose sa bolešću. Terapiji se mora prići sa više strana: angažujte osihijatre, psihologe, socijalne radnike… Složenost lečenja se povećava u slučaju kada pacijent ne shvata da je bolestan i da mu je potrebna terapija, tako da je ponekad neophodna hospitalizacija.