Ima jedna neobična lascivna činjenica, zapravo okolnost, s kojom se redovno, gotovo svakodnevno suočavam, koja me je dugo vremena izluđivala. Svaki put kada bi iskrsla, fijuknula bi mi s jednog na drugi kraj mozga, pa kroz krvotok do samoga srca, da bi se onda nastanila u predelu prepona dovodeći me do mahnitanja. Ta đavolski uznemiravajuća činjenica, zapravo okolnost, za mene je do te mere bila iritantna da sam u jednom trenutko svog života odličio sve drugo da zanemarim da bih se uhvatio u koštac s njom, videvši jedino rešenje u tome da se, u emocionalnom smislu, nakratko distanciram od nje, kako bih je što lakše apsolvirao razmotrivši sve njene aspekte. To je bio jedini način da se od nje odbranim, inače bih načisto fijuknuo, što mi se u protivnom smešilo kao sasvim izvesna mogućnost. Šta mogu kad sam izgleda rođen kao nepopravljiva luda preosetljiva na uznemiravajuće vizuelne senzacije s erotskom konotacijom.
Čim bih se našao na ulici, bilo kojim povodom, na koju god stranu da okrenem i u kojem god smeru da pođem, bilo da idem ka centru grada ili ka periferiji, bilo da je u pitanju jutro, tmurno ili svetlo, ili možda veče, očaravajuće ili tugaljivo, bilo da je u pitanju leto, nepodnošljivo lepljivo, ili pak zima, snežna i čarobna kao s razglednice, ili ćudljiva i namrštena, ispunjena idiličnom gradskom bljuzgavicom i neodoljivim šarmom mirisnih isparenja nastalih mešanjem aroma ustajalog kiselog kupusa i šumadijskog čaja – dakle, kako god da okrenem, uvek bi bilo isto, jednako prisutne pred mojim razigranim zenicama, jedinstvene u svojoj neodoljivosti, ukazale bi se neizbežne TANGE! Pred mojim sluđenim bićem, zaigrale bi svoj zavodljivi ples kao da samo na mene čekaju. Živeo ja! Kukala mi majka. Ako neko ne zna šta su muke, neka se u večernjin satima izvoli prošfrćkati Knez Mihajlovom, ili nadaleko čuvenom beogradskom Silikonskom dolinom, znaće o čemu govorim. A, ako, kojim slučajem, ima takvih koji nedovoljno poznaju Beograd pa ne znaju kako se stiže do Silikonske, evo uputstva. Iz centra grada neka se laganicom spuste do Dorćola, to je bar lako, i u kojoj god ulici da se nađu, duž trotoara će naići na pseća govanca, i to na mnogo njih, onda neka produže njihovim tragom, samo neka budu uporni i nema šanse da zalutaju: svi putevi vode u Silikonsku. A posle neka im je bog upomoć, taman kao što je i meni.
Dakle, da ne bih načisto fijuknuo, ta đavolski iritantna lascivna okolnost, rekoh već, navela me je na razmišljanje. Pitao sam se zašto je taj pikantni modni detalj postao tako opsesivan faktor moje svakodnevice? Šta je to tako fascinatno u tih, po mojoj slobodnoj proceni ne više od dvadesetak grama tkanine? I tako, bezuspešno pokušavajući da odgonetnem mozgalice koje sam sam sebi zadao, puštajući svojoj mašti na volju došao sam do zaključaka koji će obeležiti ovo moje malo
fenomenološko zaluđivanje. Naime, metodološki besprekornim postupkom, ustanovio sam sledeće: da postoji značajna razlika u evropskoj i beogradskoj percepciji ovog fetiša, što, priznaćete, i nije tako loš rezultat za jednog istraživača-amatera kakav sam ja.
Elem, ono malo makar prividno srećnog i uređenog sveta, neuporedivo drugačijeg od ovog našeg balkanskog, sveta s kojim su moje oči imale dovoljno prilika i vremena da se upoznaju, dalo mi je za pravo da primetim da su evropljanke maestralno savladale veštinu uskakanja u ovaj fetišizirani biser od donjeg rublja. Što je, inače, za mene bio samo još jedan neoborivi dokaz njihove obesne pragmatičnosti. Međutim, izbliza gledajući i dublje sagledavajući celu stvar, otkrio sam da u tom ritualnom aktu ima i melanholije i ushićenja, i skrivene magije maestralne igre pokreta, i odlika jedinstvenog doživljaja neizrecivo ličnog, čija suptilna intimnost je odviše dragocena da bi se mogla podeliti s nekim, pa makar se radilo i o najprisnijoj osobi. Štaviše, da čak i u najdelikatnijim trenucima iskrenosti između partnera, taj doživljaj ostaje skrivena i nedostupna tajna, neuhvatljiva znatiželjnom oku izabranog ili izabrane, kojima za utehu ostaje na raspolaganju uživancija u svim drugim, podrazumevajućim beneficijama. Naime, kada se evropljanka ukalupi u tange, za nju nastupa trenutak najvišeg ozarenja. U tom blistavom trenutku ekstaze, brišu se granice prostora i vremena, za nju nestaje svet, ona više ne raspoznaje ni u kom delu vasione obitava njena melenkost, a kamoli nešto drugo ili treće. Kao i da to što je tako diskretno zalepila na sebe može da probode srce u junaka, ubojitije čak i od Amorove strele.
Međutim, nisu one te koje me stavljaju na muke, one koje su opasne po život. Treba zaviriti pod suknju našim vrlim beograđankama.
Beograđanka je, inače, da lanem i to, čudnovato biće ženskog roda, nastalo kombinacijom svog folklornog porekla i snobovskih sklonosti, obdarena zavidnom veštinom preživljavanja sa tugom u novčaniku i osmehom do iza glave. I nipošto je ne bi valjalo brkati sa još čudnovatijom ženskom sortom, rođenom beograđankom, prepoznatljivom koliko po svom neodoljivom šarmu i neverovatnoj razmaženosti, toliko i po nadaleko čuvenoj drskosti i blesavluku. Mada, istini za volju, mogući su i razni prelazni varijeteti između ova dva, jednako draga mi soja beograđanki, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom. Vratimo se sad tangama.
Dakle, svakodnevno se suočavajući sa ovdašnjim prilikama, kao zinteresovan ali krajnje nepristrasan posmatrač, dublje sagledavajući spontanu neusiljenost i neizveštačenu, rekao bih pastoralnu prirodu emancipovanih, i kao bajagi emancipovanih dama u mom vidokrugu, uočio sam nešto koliko neverovatno toliko i začuđujuće. I to saznanje me je gotovo razljutilo. Reč je o tome da su erotočnost i estravagancija naših sugrađanki daleko postojanije i transparentnije nego kod evropljanki, što je, jel’ te, za svaku pohvalu. Ali, kako reče cenjeni vladika, nebo bez groma nema svoju cenu! Zato je njihov doživljaj spontane intimnosti blaženog dodira donjeg rublja neuporedivo uočljiviji i provokativniji nego kod evropljanki, na radost i čemernu muku muškog dela beogradske populacije. Nema šta, kad beograđanka zategne praćku preko guze, zbogom pameti! Tu nema više spasa, mora da vrišti cela ulica, i još dva sela pride! Doduše, možda je to ok, možda sam ja, kao što već rekoh, preosetljiv na vizuelne senzacije s erotskom konotacijom, zabrazdio u krivo i zato mi svetlucanje tangi i upo bela dana preterano bode oči, zanemarimo žmarce u predelu prepona. Može biti da, privržen dekadentnim evropejskim svetonazorima, ne vidim da u tome zapravo i jeste draž ove đavolske zavrzlame iza koje nam se smeši predvorje raja. Ali koga briga za to. Uostalom, šta Evropa zna šta su tange!