Eto, pročitah upravo neku srceparajuću žalopojku o kvazipatriotizmu koji već dugo ima velikog udela u našim životima. Avaj, bejah i ja nekada oboleo od te strašne boljke, stoga me radoznalost namami da odvojim malo vremena koje posvetih isčitavanju ispovesti ogorčenog Srbina. Naime, o čemu se radi… Ala zvana primitivizam navodno hara zemljom i uničtava uspešno sve pred sobom. Možete li verovati u tako nešto? Meni je , eto, prosto neverovatno. Kaže, citiram, naš ispovednik: „Eh, kakav narod nekada bejasmo, kakav krasni život vodismo! A sad, ostadosmo u očaju, vapeći za boljim vremenima.“ Suze mi nagrnuše na oči čarne, svaki producent bilo koje sapunice pozavideo bi našem junaku na kojeg svakako moramo biti ponosni… Ipak, malo je ovakvih primeraka ostalo u našoj džungli. A i oni koji su još tu veru se po drveću pričajući sami sa sobom izgubljeni u očaju. Ponekad u samoći se pitah da li bi se možda sve te individue mogle skupiti na jednome mestu kako bismo jadnicima pružili priliku da međusobno proćaskaju, možda se trgnu… U zemlji u kojoj se plodno tlo traći na negovanje korova, svaki pomak je sasečen u korenu i svako stremljenje ka nebu biva utuseno pre nego i počne… Odlazim.
2 komentara
Comments are closed.