Zvezda. Savršena pojava. Ona je tako lepa, predivnog sjaja, puna toplote, puna radosti, puna osmeha. Njen osmeh izaziva neku toplotu koju osećam sa leve strane. Kada se nasmeje, poželim na trenutak da poletim negde visoko gore i budem izvan svega zajedno sa njom.
Kako raste moje maleno telo, sve mi je draža, volela bih zauvek da ostane tako. Često vodimo razgovore, ali bez ijedne reči, a opet dobro razumemo šta želimo da kažemo. Ona je bila u stanju da me vodi kroz neki čudan svet. Gde je sve oslikano raznim bojama i predivnim pejzažima. Vodila me duboko, ispod raznih stena pokazivala mi je mnogo raznolikih bića. Svaka sekunda mi je trajala kao večnost.
Poslednih dana provodimo dosta vremena zajedno. Njeno društvo mi mnogo prija. Sve je bilo divno, dok nešto nije krenulo po zlu. Zvezda se udaljava. Toplota koju sam osećala polako se gubi, nestaje. Šta se dešava? Da je nisam naljutila. Želim da se izvinim, ne želim da je izgubim. Vraća se. Sjaj počinje da joj treperi, toplota se gasi, tužna je. Pustila je suzu. Pokušavam da joj priđem ali ona se udaljava, beži od mene. Na kraju mi je prišla jako zagrlila i plakala. Bila je jako tužna. Uhvatila me je za ruku i povela sa sobom u neka nova istraživanja. Svo vreme je plakala, ali kad god bi me pogledala osmehnula bi se, i jače me stezala za ruku.
Postajala je sve hladnija, sjaj koji je trepereo ugasio se, njena lepota je polako nestajala, sve dok on nje nije ostao samo prah, koji je sijajo. Nestala je, otišla je, ostavila me je. Zatvorila sam oči, počela sam da plačem. Plakala sam, ronila sam suze, nije se vratila. Otvorila sam oči i ugledala čudan svet. Postala sam srećna, moja zvezda se vratila, želi da me upozna sa još nekim stvarima sa još nekim svetom. Prepustila sam se u tom svetu. Stalno sam gledala sa strane, da vidim gde se moja zvezda sakrla, ali je nisam mogla da je nađem. Ona samnom želi da se igra, želi da je pronađem. Stalno sam gledala sa strane u nadi da ću da je negde sretenm.
Dani su prolazili, sve je bilo isto, iste pojave sam viđala svaki dan. Ništa se nije menjalo. Počinjem da gubim nadu da ću je ikada videti. Ali, vreme čini svoje, nadam se da ću je uskoro sresti.
Oko mene se ništa ne menja. Viđam neka bića slična meni, ali znatno veća od mene. Ostavili me samu u sobi gde se nalaze dosta istih osoba kao ja. Neki su jako tužni, verovatno je i njih napustila zvezda kao mene. Setivši se zvezde počela sam da plačem. Dolaze po mene, odvode me. Prolazim kroz neke duge hodnike, ne znam gde me nose. Ulazim u jednu sobu kod neke žene. Stavljaju me u njeno krilo. Osećam neku toplotu, kao zvezda što mi je pružala, okrećem se da vidim gde je ali je ne vidim, vidim samo oči te žene koja me gleda blagim osmehom i grli me.
Možda se zvezda vratila, ali u drugom obliku, u obliku te žene. Čujem neke glasove ali je ne razumem. Rekla bih joj nešto ali ne mogu. Bez obzira na to sviđa mi se, lepo mi je sa njom. Par dana se već lepo družimo, stalno se viđamo. Smejem se, uživam, osećaj je predivan.
Dolazi neki čovek. U početku sam na tren osetila neku blagu hladnoću, ali čim sam mu pala u krilo, osetila sam istu tu toplotu kao kod moje nove zvezde. Moje majke. Ovo mi je verovatno tata. Zabavno mi je sa njima.
Uzimaju me i napuštamo sobu. Idem u nove avanture, upoznajem nove stvari. Izlazimo iz neke velike zgrade i smeštamo se u neku čudnu mašinu. Postaje nešto bučno, malo me je strah, ali kad god ugledam u mamine oči, osećam se mnogo lakše.
Sve oko mene se stvara i nestaje. Jedva mogu da vidim nešto. Stajemo. Zašto stajemo? Avanturi je došao kraj? Ne. Izlazimo iz te čudne sprave i ulazimo u neku novu zgradu. Tu nas je dočekalo mnoštvo ljudi. Svi su gledali u mene, plašila sam se, oni su smejali, hvtao me je pomalo strah. Ubrzo mi se prispavalo. Zaspala sam. U snu mi se javila moja nekadašnja zvezda, sijala je punim sjajem kao pre. Kroz snove sam putovala na razne destinacije, upoznavala mnogo stvari. Nisam želala da se budim. Bila je uz mene, smejala sam se sa njom, ali sve je kratko trajalo. Otišla je ponovo ali sa osmehom i sjaj joj se nije gubio. Bilo me je žao što je otišla i počela sam ponovo da plačem. Kad sam otvorila oči ugledala sam mamu kako gleda u mene i smeši se, peva lepe i umirujuće pesmice. Vratila mi je osmeh na licu.
Volela sam da gledam moju mamu. Uvek kad bih je pogledala, osmehlua bi mi se. Dobila sam novi zadatak. Upoznajem svet oko sebe. Svak idan vidim nešto novo. Sve me zanima šta je, čemu služi. Sve me je privlačilo.
Vremenom sam upoznavala druge ljude, moje veličine. Često smo se igrali, smejali, padali, plakali. Ali sve je bilo zanimljivo. Kada odem da spavam, jedva čekam kada će da svane samo da vidim opet one iste ljude da se družim sa njima.
Vreme prolazi. Rastem, svakog dana sam sve veća i veća. Bolje razumem okolinu u kojoj se nalazim. Svakog dana preskocim po koji stepenik i postajem svesnija okoline u kojoj se nalazim. Došla sam do stepenika koji se zove Škola. Ja kao vragolasto stvorenje ne mogu da se smirim i da počnem da učim. Nisam videla niakakve koristi od toga, ali kako sam starija sve oko mene ima neku ulogu ali ne mogu sve da dešifrujem.
Društvo je bilo jedini razlog zbog kojeg sam išla u školu. Tu sam pored rada, stekla dosta prijatelja, tu sam prvi put bila zaljubljena, doživela prva razočarenja.
Škole se menjale i uvek sam bila sklona padu i uspehu. Koliko sam uspevala, toliko sam padala. Ali nije kraj ja bez obzira na pad ustanem, obrišem pantalone od prašine i nastavim dalje.
U međuvremenu moj otac je nestao. Jedne hladne januarske noći došao je kod mene i rekao da ide da nađe najbolji poklon za mene. Od tada ga više nisam videla. Ja i majka smo ostale potupno same i ne zaštićene. Ali borile smo se, uvek smo bile jedna uz drugu.
Preselila sam se u grad zbog posla. Kući skoro i ne dolazim. Ne znam šta se dešava kući, imam toliku želju da odem ali opet ne mogu. Postoje neke stvari koje me uporno koče.
Jednog dana vratila sam se u stan, spustila svoj mantil na stolicu, i prišla stolu gde su bile razna pisma. Tu, među tim pismima sam pronašla od majke. Ostavila sam ostala pisma i otvorila njeno pismo.
“Draga, nisi se odavno javljala. Plašim se da nas nisi zaboravila. Od kad si otišla izdešavalo se mnogo toga. Tvoj otac me je napustio, rekao je da će se vratiti ali prošl su meseci a ja ne znam ništa o njemu. Odavno se nisam čula ni sa tobom. Svi ste otišli od mene, svi ste me zaboravili. Volela bih da mogu bar još jednom vidim. Nadam se da ću te uskoro videti.
Mama “
Pročitavši ove reči uzela sam mantil i pokupila najosnovnije stvari i uputila sam se ka majci. Dok sam putovala, put mi se činio kao večnost. Najzad stižem. Ulazim u prvi taksi i krećem ka majci. Dolazim kući. Sve izleda nekako zapušteno, kao da niko ne živi ovde. Ulazim u dvorište čuje se samo cvrkut ptica, i ništa više osim njih. Otvaram vrata kuće. Gledam oko sebe prostorije i sećam se ranijih dana. Hodajući hodnikom ugledam svetlost koja je dopirala iz jedne sobe. Prilazim vratim i tamo ugledam mamu kako leži u krevetu. Dolazim do nje. Kada me je ugledala u njenim očima je zaigrala radost, ali njeno telo nije pratilo taj ritam ostalo je skoro nepokretno. Poušavala je nešto da mi kaže al ibez uspešno, skoro da je gubila dah.
Želela je da mi kaže da je moj otac otišao jer nije mogao da podnese da živi sa nama u maloj trošno kućici, kao da ga je gušila. Pokušavala je da mi kaže još ali nije mogla. Dah joj se skorz ugasio.
Gledala sam je, plakala, dok je ona jedva pomerala ruku da mi obriše suze. Držala sam je za ruku nisam želela daje pustim. Dah joj je postajao sve slabiji slabiji, reči sve tiše i tiše. Odjednom cvrkuti ptica su stali. Dah moje majke je prestao. Pokušavala sam da je probudim ali nisam mogla. Dozivala sam je ali bez uspešno. Dugo sam pokušavala da je probudim, ali nisam uspela.
Njena duša je izašla iz njenog tela i krenula uz sunčevu svetlost da se penje negde visko gore. Gore na kraju svetlosti, čekali su je dva anđela koja su je uhavtili i odveli. Na kraju pre nego što je nestala pustila je suzu i nestala kao poslednji sjaj zvezde. Ubrzo nakon toga počela je da pada kiša.
Sklopila sam oči na trenutak. Sve je bilo crno oko mene. Nisam imala volju da se borim dalje. Sve umiralo u meni.
Ubrzo se odigrala sahrana. Bilo jedosta ljudi koji su je voleli, i koji su bili voljni da odaju poslednju čast mojoj majci. Svi su otišli ostala sam na grobu poslednja. Ostavila sam crvenu ružu da njenom grobu. Plakala sam dugo. Podigla sam pogled i krenula kući. Ustala sam pošla par koraka i osvrnula se još jednom ka njenom grobu. Iz ruže koje sam ostavila na grobu kanula je suza koja je bila je svetlucala na suncu. Bilo mi je teško da napustim njen grob ali morala sam. Dan je uveliko pri kraju i on umire polako, noć je guta.
Polako se vraćam kući. Idem korak po korak, saplićem se, padam, ustajem nastavljam dalje. Noć je padala, bilo mi je sve jedno. Ulazim u kuću, svuda je tama.
Odlazim u sobu, dolazim do kreveta i ležem u krevet. Okrećem glavu ka prozoru I posmatram zvezde, čini mi se da u jednoj zvezdi vidim svoju majku. Dugo sam sam gledala kroz prozor, sve dok nisam potonula u san.
Oko mene je svuda magla, sve oko mene je čudnog izgleda, puno je nepravilnih oblika. Dugo sam se probijala kroz maglu dok me neka svetlost me obasjala jakom svetlošću. Probudila sam se. Bio je to zrak sunca.
Ustala sam, malaksalo sam hodala po sobi. Uzela sam kofer koji je bio ispod kreveta, otišla do ormara pokupila stvari i stavila u kofer. Kada sam se spakovala, izašla sam i krenula sam ka stanici pešaka.
Prolazilo je mnogo ljudi dok jedan od njih nije stao. Uzeo je moj prašnjavi kofer stavio u prtljažnik I krenili smo. Na putu do stanice postavljana su mi razna pitanja, ali ja nisam imala snage da odgovorim, gledala sam prirodu oko sebe. Stigli smo na stanicu.
Pomogao mi je da uzmem svoj kofer, i uputila sam se ka šalteru. Zatražila sam kartu i ušla u autobús i čekala da krenemo. Bilo mi je sve jedno. Dok sam bila u autobusu gledala sam prirodu oko sebe, poslednji put. Vratiala sam se nazad u stanu.
Ostavila sam svoje stvari I prišla stolu. Tamo sam nasla pismo koje mi je majka pisala. Čtala sam ga bezbroj puta i ronila suze. Posle par dana sam odlučila da moram da nastavim dalje. Sudbina je tako htela.
Izašla sam, prošetala sa par prijatelja, i pokušavala sam da ne mislim o smrti svoje majke. Uz mene je bio jedan moj dobar prijatelj koji je uvek bio tu kada sam se našla u nekom problemu. Oslanjala sam se na njega, pružao mi je podršku, bio mi je sve.
Svanuo je novi dan, sunce treperi, ptičice pevaju, raduju se novom danu. Sedeći tako na terasi pijuckajući kafu, stopila sam se sa lepotom prirode, i odlepršala u svet mašte. Zvuk telefona me je vratio u realnost.
Pozvale su me drugarice u kratku šetnju sa drugaricama. Spremila sam se, krenula ka vratima, setila sam se da sam zaboravila telefon pa sam se vratila po njega, i izašla na vrata.
Ispred vrata me je sačekala mala koverta. Uzela sam je ostavila u stanu i izjurila napolje. Šetale smo po parkovima, po ulicama, uživale smo u prirodi. Prošlo je dosta vremena, vratila sam se u stan. Ulazim unutra, i vidim malu kovertu ispred ogledala, skoro da sam zaboravila na nju. Uzimam je, sedam na fotelju i otvaram.
“ … Predpostavljam da znaš ko sam. Čekam te Sutra u parku ispred spomenika..”
Dugo sam razmišljala ko bit o moga oda bude. Nema veze uključila sam tv i rešila da se opustim uz njega. Noć je već uveliko utonula u dubok san. Oči mi se polako sklapaju. Odjednom se čuje zvono alama trgnula sam se sa fotelje. Sredila se i krenula napolje u kratku šetnju. Dok sam se šetala, setila sam se poruke koja me je sačekala ispred vrata. Krenula sam ka parku, ka spomeniku. Tamo sam Videla svog dobrog druga. Pričali smo sve dok se nije desilo nesšto sasvim neobično.
Zatvorila sam oči na tren i desilo se nešto prelepo, leptirići u stomaku su mi zaigrali. Šetali smo parkom, obilazili druge delove grada, sve u svemu bilo nam je lepo, i interesantno.
Najviše vremena sam provodila sa njim. Noćima nisam mogla da spavam, minuti su prolazili veoma sporo, čini mi se kao da neće nikada svanuti. Ačim bi svanulo otrčala bi u njegov zagrljaj. Zatim bi satima provodili vreme zajedno.
Jedno veče vraćajući se sa posla, sela sam da odmorim, ali zvonio mi je teleon. Bio je to on, pozvao me je na večeru kod njega. Spremila sam se I uputila sam se ka njegovom stanu. Kada sam stigla do ulaznih vrata, nisam pozvonila, on je već otvorio. Dočekao me je sa ružom. To nije bila obična ruža. U njoj se krilo nešto.
Veče je odmicalo, našim razgovirima nigde kraja, naši osmesi se ne zaustavljaju. Sve je bilo divno dok nisam pogledala u sat. Shvatila sam da je vreme da krenem kući, zbog posla. Krenula sam po svoju jaknu, i kad sam se približila vratima, uvatio me je za ruku i rekao da sačekam. Stala sam.
Otišao je do sobe i izašao sa istom ružom. Ruža mi je bila sve čudnija. Rekao mi je da je uzmem i da je dobro pogledam. Uzela sam je u ruku i posmatrala ali nisam primetila ništa čudno na njoj. Želeći da joj pogledam latice, ispalo je nešto iz nje. Nastala je trka ko će pre da uzme to što je ispalo. Sagnuli smo se oboje, u njegovoj ruci je bio prsten. Ostala sam bez teksta. To veče zapravo nije predstavljalo običnu večeru već moju veridbu.
Bila sam presrećna. Svakim danom bili smo sve bliži i bliži. Želela sam da budem sa njim, što vise to bolje.
Planirali smo da živimo zajedno. Preselila sam se kod njega. Brzo sam se uklopila.
Jedno veče je odjurio od kuće imao je neke obaveze na poslu.Ostala sam sama u kući. Sela na krevet i počela da razmišljam da život koliko je surov, toliko je lep. Vredi živeti. Uvek se nađe nešto što može da ti promeni život.
U životu sam doživela veliki pad, gubitak, tako što sam izgubila majku i oca. Ali zato život mi je vratio nadu poslavši mi ovog anđela koji je uz mene. Ustalala sam sa kreveta i izašla na balkonu, posmatrala sam nebo. Ono je puno zvezda. Sve su sijale pravile mesecu društvo, koji je ostao sam. Mada, kada bolje pogledam on zapravo nije sam on ima društvo, tu su zvezde koje mu prave društvo. Iako se razlikuje od njih ta razlika se ne primećuje.
Moj anđeo se vratio. Budući da je bilo dosta kasno legli smo da spavamo. Legla sam dugo nisam mogla da zaspim, posmatrala sam njega kako spava, i razmišljala šta će Sutra život da priredi, šta je ton ovo što me Sutra očekuje.
Svanulo je novo jutro. Sve je bilo lepo. Uz jutarnju kafu, pričali smo o zajedničkom životu. Planirali smo da se venčamo.
Počeli smo da pravimo plan kako ćemo da obeležimo naš novi početak koji će da se ostvari u bliskoj budućnosti.
Sve je išlo po planu. Sutra je taj dan kada počinjem novi život.
Sve je bilo izvanredno. Venčali smo se. Uveče nakon svadbe, otišli smo našoj kući.
Dugo smo bili budni. Na kraju on je zaspao, ali meni san nikako nije dolazio na oči. Setila sam se svih lepih događaja koje sam doživela na svadbi. Najviše čega voli mda se setim jesu beli golubovi koji su pušteni odmah nakon našeg izlaska iz crkve. Osećala sam veliki nedostatak. Na mojoj svadbi falile su dve najbitnije osobe u mom životu. Otac i majka. Majka me je napustila, ali često sebi postavim pitanje, šta se zapravo desilo sa mojim ocem. Nisam dobijale nikakve informacije vezane za njega. U glavi sami mala previše pitanja, ali nijednog odgovora.
San me je odvukao u svoje nedodjije. Alar se oglasio. Trebalo je da ustanem da se spakujem zajedno sa mojim saputnikom i da krenemo na stanicu. Na naš medeni mesec.
Seli smo u autobus i željno isčekivali da krenemo. Da krenmo u nove avanture. Krenuli smo. Bilo je sve lepo. Doputovali smo na jedno lepo ostrvo. Svaki deo je bio prelep. Sve je bilo odlično, obojeno raznim bojama i tonovima.
Plovili smo jedrilicama, obilazili razne stene. Igrali se u tim predelima, često smo se gubili. Pevali smo, smejali smo. Volela bih da tako ostane zauvek.
Sve što je lepo kratko traje, morali smo da se vratimo. Vraćajući se tog ostrva poneli predivna iskustva i doživljaje. Vraćam se kući, jedva čekam da se vratim njoj. U njoj se osećam nekako zaštićeno . Jedva čekam da stignem kući.
Vratili smo se život u našoj kući cveta. Prisećali smo se onoga što smo doživeli na ostrvu.
Vreme teče, poput reke ne staje. Nakon par dana dobijam odlične vesti. Vratila sam se iz obližnje bolnice i to nikad brže nisam stigla kući. Dobili smo vest da nosim jedno malo stvorenje u sebi. Naše. Brinuli smo o njemu, najviše vremena je njemu posvećeno. Mesec po mesec i prođe devet meseci. Dobili smo divnu ćerkicu. Bila je sva tako krhka, nežna, bilo joj je potrebno pažnje.
Ali ko visoko leti, nisko pada. Na ulazu nas je dočekala koverta. Otvorila sam je.
“Dugo se ne javljaš. Naše maleno dete stalno pita za tebe, želi da te vidi. Volela bih ponovo da te vidim i da objasnim neke stvari za koje nisam imala hrabrosti ranije. Čekam te “
Pročitavši ovo pismo počela sam da plačem. On je pokušavao da mi otme pismo iz ruke ali mu nisam dozvoljavala. Ispitivala sam ga želela sam da znam o čemu govori ta žena. Govorio mi je da je to zabluda, da je greška. Ali žensko k’o žensko mora da ispita stvar.
Kasnije sam saznala da mu je to bivša žena da je ostavio bez razloga. Želela sam da se povučem da ponovo spojim porrodicu ali nisam uspela. Ja ne odustajem nadam se da ću ih ponovo spojiti, i rešiti zadatak koji sam dobila.
Nekoliko dana moj dragi ne dolazi kući ne znam ništa o njemu. Dolazi mi koverta na vrata u kojoj je pisalo da se neće vratiti jer gas tare vode ponovo vratile u njegovu prošlost. Odlučila sam da potražim tu ženi jako me je zanimalo koja je njegova prošlost.
Nakon dužeg vremena pronalazim jednu lepu ženiu sa malim detetom. Primila me je unutra. Dugo smo razgovarale o njegovoj prošlosti. Iz te prošlosti sam saznala da se on pre našeg braka prepustio mafijašima i da je sa njima provodio dobar deo vremena. To saznanje o njemu me je skroz uništilo. Sa tom ženom sam postala blizak prijatelj. Družile smo se i pomagala sam joj u odgajanju deteta.
Došla mi je poruka na vratima da moram da se skolim od te žene jer ne žel ida se družim sa njom a ponajmanje da brinem o detetu. Nisam želela da ih ostavim budući da sam se jako vezala za njih. Ali budući da je saznao da sam ja i dalje u dobrim odnosima sa njom usledio je pakao.
Vratila sam se umorna sa posla i u stanu sam zategla ženu kako bespomično leži na podu, pokušavala sam da je probudim ali nisam uspela. Pozvala sam policiju. Ubrzo nakon toga dolazi policija i ambulantna kola. Posle sam pozvala njenu porodicu i obavestila o cemu se radi. Deteta nije bilo nigde. Pretrazivali smo ceo stan i na kraju sam našla poruku da je dete odneto u sirotištu.
Plakala sam dugo. Izgubila sam dve osobe u jednom danu. Drugaricu i dete koje sam posmatrala kao moje. Dugo sam obilazila sirotišta i na kraju sam ga pronašla. Nažalost nisam mogla da ga uzmem nazad. Potrebno je bilo usvajanje. Usvajanje nažalost nije moguće bez bračnog para.
Ostala sam sama. Bila sam jako depresivna. Otišla u sobu i popila sam sve lekove koje sami mala u stanu. Prošlo je nekoliko dana od mene nije bilo ni traga. Ležala sam bespomoćno na podu.
Neko jako svetlo je zableštalo u mojoj sobi počela sam da se penjem uz njega. Osećala sam se tako lako, osvrnula sam se i videla da moje telo i dalje leži na podu. Okrenula sam se i nastavila da se penjem. Gore su me sačekali anđeli, među njima je bila i moja majka koja me je sačekala sa osmehom.
Noć je pala. Zavirila sam preko jedne zvezde i videla kako moj dragi sedi na grobu i plače. Plakao je dugo. Odlučio je da krene, ostavio je malenu belu ružu na mermernom kamenu i otišao.
Ja sam ga i dalje posmatrala. Plakao je. Otišao je do jedrilice i krenuo da jedri morem. Sve je bilo mirno ali odjenom su počeli da se formiraju talasi, duvao je vetar. Postajali su sve jači, sve dok mu nisu polomili jedrilicu, dok nije upao u more. Pokušavala sam da mu pomognem ali nisam mogla. Sve je bilo uzalud. More ga je progutalo.
Nema ga više. Čujem neke korake, ali ne vidim ništa. Čujem neke glasove ali ni ni njih ne čujem. Pokušavam da ga pronađem ali osećam se izgubljeno, kao u lavirintu. Tražim i neću odustati, možda se jednog dana sretnemo.