Ovo nije ljubavna priča. Ovo je priča o životu, kao sve priče i ova ima svoje glavne junake, njihove sudbine se prepliću praveći čudesnu tapiseriju. Pažljivom posmatraču neće promaći skriveni motiv. Tkali smo je godinama, povezivala nas je želja da budemo zajedno. Potpuno različiti imali smo različite vizije ali nekim čudom ili božijim proviđenjem one su se pretočile u jednu jedinu i nastala je slika. Ja ću vam je opisati.
Sve je počelo daleke 1973.godine u kasno leto. Kuvala se zimnica, kečap nije postojao, koristio se kuvani paradajiz, ajvar, turšija, kiseli kupus, niko nije razmišljao o genetski modifikovanoj hrani, jaja su još uvek bila žuta i velika, koke su slobodno trčale po dvorištu, konji su se još mogli videti na ulicama grada, postojala je nada. Moji roditelji, mladi, zaljubljeni, bez para, stana, čekali su mene. Ultrazvuk nije postojao tako da su starije žene po veličini i obliku stomaka pogađale pol deteta. Moja mama čvrsto ubeđena da je sin, radovala se mome dolasku. Tata, on nije bio opterećen polom, za razliku od mame. Živeli smo sa bakom i dedom u jednom stanu u potkrovlju, doduše ja u stomaku. Bilo je to stecište cele porodice. Nekada pre rata bila je to zgrada jedne porodice, nacionalizacija ju je podelila na čudne stanove. Na spratu je bilo dve porodice, imali smo zajednički vc i spavaće sobe koje su se nalazile u dnu hodnik, moj tata je napravio kupatilo u okviru prvog dela stana ali svo kupanje se odvijalo u kuhinji u kojoj je bio šporet na ugalj i drva. Svake godine dolazio je ugalj koji se tovario u podrum zgrade. U prizemlju je živela Julka i baba Mara, na prvom spratu moji baka i deda, neka porodica čiji sin je bio u Australiji, na trećem i poslednjem spratu živeli su neki ljudi koji su imali cvećaru i prodavali karanfile, mislim da su oni nekim čudom još tada bili privatnici. Možda je još stanara bilo u našoj zgradi ali ih se ne sećam. Julku sam volela najviše i ona je jedina mogla da me poljubi, bili su to vlažni coktavi poljubci. Baba Mara je bila toliko stara da niko nije znao njene tačne godine i ja sam je iz obesti zvala buba Mara. Tada su se još pričale priče o partizanima i nemcima, telefon je imao tek po ko, mi ga nismo imali. Televizor je bio crno beli i imao je kutiju koja se zvala ispravljač ili tako nekako, deda je bio zadužen za njega i gledali smo ga samo kada je on hteo, isto je bilo i sa radiom koji je uvek gasio kada je išao na spavanje. Tako je nastala naša šala isti deda Vidoje.
Morali smo izaći iz prvog dela stana, preći ceo hodnik zgrade da bi otišli u spavaće sobe, bilo ih je dve, jedna pored druge. U jednoj su bili baka i deda i naravno ja, u drugoj moje dve tetke. Nikada se nije znalo koliko nas je tačno, kuća nam je uvek bila otvorena. Tata je bio u vojsci i po njegovom povratku mi smo se odmah preselili u svoj stan, deda je bio celu godinu smrtno ljut dok me nisu doveli na čuvanje. Tetke su se poudale i baka i deda su na kraju ostali sami. Dnevnu sobu ili tatinu momačku sobu nikada nisu koristili po našem odlasku. Kada sam malo porasla tu sam se igrala sa sestrom, mada toga perioda se uopšte ne sećam. Prva sećanja su kako stojim ispred zgrade, tada imam otprilike tri godine, vučem neku lutku. Imala sam specifičan stil igranja, sve lutke su mi bile poređane kao vojnici. Već tada se videlo da ću ceo život praviti neki red. U destruktivnoj fazi, šišala sam ih i šminkala, tačnije škrabala flomasterima tako da su u većini slučajeva bile uništene. Posledica toga je da sam naučila vrlo rano da se šminkam. Sada kada pogledam unazad, bilo je to lepo, bezbrižno detinjstvo. Krompir je bio moja glavna hrana i baka je imala posebnu tavu u kojoj ga je pekla. Vodila me je u dugačke šetnje, čak do parka, tu smo skupljale kestenje, lešnike, pravila mi je venčiće od cveća. Onda sam tražila da me upiše u zabavište i ona me je svaki dan vodila, bila sam najmlađa, imala sam pet godina i išla u predškolsku grupu. Posle su me upisali u obdanište koje je bilo čista degradacija za mene, tako da sam ubedila mamu da me na pola godine ispiše. Nikada me nisu testirali za školu, to je nekako preskočeno ali sam bila najbolji đak. Već tada sam bila ambiciozna, svi su pričali o tome mada ja nisam razumela šta ta reč znači.
Prva priča koju sam napisala i koja će obeležiti čitav moj život je priča starog hrsta. Nastala je na Testeri, ključna rečenica je bila: da se svako jednom rađa i jednom umire, što je bila ogromna misao za jedno malo dete. Pričali su da sam starmala, valjda se tako rodiš. Posle će moj sin naslediti tu osobinu od mene. Brzo sam odrastala, mada sam fizički ostala sitna, filigranski građena. Svi su se pitali na koga ličim i onda se neko setio na prabaku Jozefinu, tetke su pričale na baku Maju, nikada nisam otkrila. Kada sam se rodila moja baka je već bila stara i u mom sećanju zauvek sa šarenom kašmirskom maramom vezanom oko glave u crnim i tamnim suknjama ispod kojih je šuštala kao sneg bela uštirkana podsuknja. Baka je volela tehniku i sve moje igračke su prvo išle kod nje na testiranje. Po mom mišljenju ličim na mamu i tatu, ali na različit način. Spletom čudesnih okolnosti dobila sam neobično ime, tada se niko nije tako zvao. Mami je bilo sve jedno jer ona je želela sina a tata je bio vizionar. Dobila sam ime po jednoj pametnoj ženi. Posle smo pronašli da moje ime znači Bog je moja svetlost. Neobično ime koje savršeno ide uz mene. Po njemu bih rekla da je tata osećao da ću biti drugačija. Kasnije ću naučiti šta znači biti roditelj i mislim da je jedini naš zadatak da naučimo decu da budu pametna i da razmišljaju svojom glavom.
Našla sam fotografiju na kojoj mama i tata stoje ispred sata na Petrovaradinskoj tvrđavi, na tom mestu ću se dvadeset pet godina kasnije udati. Tada nisam ni razmišljala da tu postoji neka veza, danas znam da to nije bilo slučajno. Crno bela fotografija, tata vitak u zvoncarama, beloj košulji sa zavrnutim rukavima drži mamu u zagrljaju takođe u zvoncarama, on plav a ona lepa crnka, čitav život će im biti kontrast. Strast prema belim košuljama ostala mi je u amanet, ovog sekunda imam oko dvadeset u ormanu. Deca na razne načine liče na svoje roditelje, uglavnom svi opisuju fizičku sličnost, lično mislim da je duhovna mnogo bitnija. Od tate sem strasti prema belim košuljama, nasledila sam ljubav prema matematici, racionalan način razmišljanja, ljubav prema automobilima, putovanjima, širokim horizontima. Da, nasledila sam i plave oči, prste na rukama, uzana stopala i svetlu kosu. Na mamu imam toliko toga i što sam starija sve više ličim na nju, bar to kaže moj muž. Ličim i na teču ali to niko ne može da potvrdi, karakter nam je isti iako nemamo istu krv. Spojila nas je ljubav i ta veza je ostala neraskidiva. Više ipak ličim na tatinu porodicu ali mi se na granici uvek obraćaju iz neobjašnjivih razloga na Mađarskom iako ne znam ni jednu jedinu reč.
Interesantna stvar mi se desila pre neki dan. Tata mi je bio strastveni golubar, imao je jato poštara i takmičio se sa njima. Od detinjstva sam gledala te pametne ptice. Slučajno sam upoznala čoveka koji živi sa golubom i taj golub mi je odmah sleteo na ruku. Da li je to bio neki skriveni znak da paralelni svetovi postoje? Da energija onih koji nas vole uvek je uz nas. Duboko verujem da ljubav uvek pobeđuje, čak i kada tišina nastupi i kada telo nestane.
To su bili početni redovi naše tapiserije. Najbrža tkalja je bila moja mama, tata je smišljao šaru a ja sam osećala da će vreteno vrlo brzo biti u mojim rukama. Tada još nisam znala šta bi sa njime, niti su se tkale a od nas tri je zavisilo kako će šara ispasti do kraja. Lepota je što tkanje nikada ne staje. Prenosi se sa generacije na generaciju. Zato su šare toliko različite. Prva boja je bila plava, onda crvena, ljubičasta, crna, žuta, zelena i na kraju bela. Kontrasti su uvek jaki. Život je takav. Kraja nema samo ciklični krugovi u kojima se genetika prenosi, jedni odlaze drugi dolaze ali sećanja ostaju. Vrlo često se pitam šta je zaista moje a šta nasleđeno. Ti tajni kodovi koje nosimo u sebi određuju nas. Ne opterećujem se veličinom koju ćemo istkati, niti vremenom koje nam je potrebno, želim samo da bude dobro urađena, da svaka nit bude čvrsto upredena i da je niko ne može pokidati. Nekada se pojavi čvor koji ne umem sakriti onda nastupa mama koja jedina ume. Gledam i učim. Nikada neću biti kao ona, ali šare će uvek biti originalne. Crtež prvo nastaje u mislima, skica ne postoji, šare nastaju odmah i ispravaka nema. Život nema reprizu. Postoji samo mogućnost da loše motive popraviš boljim i da se nadaš da ćeš na samom kraju ipak imati lepu sliku. Naša tapiserija je puna ljubavi, tata je voleo plavu boju, teča i ja crvenu, što se vidi po našem temperamentu, tetke zelenu, baka crnu, suviše bola je bilo u njoj, razočarenja i malo radosti. Sestra je pristalica mira i harmonije, nema povišenih tonova, svađe, ona je žuta, mada je nikada ne nosi, crvena joj takođe užasno stoji. Mama je bela, ona je skup svih boja. Muž mi je narandžasta, ne zbog kose i pegica. On je blizu crvene ali pre će da greje nego da gori ili sija. Sin mi je plava, ne zbog bele kože, svetle kose, on je voda i vazduh. Naravno tu je i Milki, ona je majka moga supruga i definitivno je crvena. Ona je čuvarka ognjišta, njena vatra je najveća i nikada se ne gasi. Lepota je upravo u neizvesnosti, bilo bi užasno dosadno da znamo šare unapred i da moramo da ih kopiramo sa tuđih tapiserija. Svaka šara je deo nas i sve zajedno čine sliku naše porodice.