Mrak je…

Tog  jutra, sedamnaestog oktobra, pre četiri godine srušio se čitav moj mali svet. Bezbrižno sam spavala, i ne sluteći šta se za to vreme dogodilo. Umrla mi je baka, mamina majka. Kažu da postoji više faza ponašanja koja se ispoljavaju kada izgubite voljenu osobu,  ja sam bila potpuno mirna. Kada mi ja tata saopštio najgoru moguću vest na svetu, samo sam spustila glavu i ćutala. Osećala sam se potpuno prazno.Moja mlađa sestra je počela histerično da place, tata ju je smirivao, želela sam i ja, ali nisam mogla, nisam imala snage. Naredni dani bili su beskonačno dugi i mračni, ali život se morao nastaviti. Svaku noć sam je sanjala. Sanjala sam da je oživela, a kada se probudim… Suze, besmisleno razočaranje… Mogu slobodno da kažem da mi je bila kao druga majka. Čuvala me je dok sam bila mala, brinula o meni, pružala mi toliko nežnosti, uvek bila spremna na šalu i igranje sa mnom. Žmurke, pravljenje kolaćića od blata, barbike, „Klise i šuge“… I dalje pamtim priče koje mi je pričala kada sam bila dete. Bila je previše dobra, uvek nasmejana, velikodušna…Stalno sam spavala kod nje, vodila me je svuda sa sobom. Nikad mi nije bilo dosadno. Bilo mi je jako teško kada sam krenula u osnovnu školu, jer je to znacilo da je necu viđati svaki dan.Volela je da jede hleb i grožđe, uvek sam joj se smejala zbog toga. Asocijacija na detinjstvo, jeste asocijacija na nju. Ipak, ono što sebi možda nikad neću oprostiti jeste to što nisam otišla na sahranu. Bila sam kukavica. Nisam mogla da gledam lice moje mame, lica svih tih ljudi koji su je voleli, rasplakala bih se i ja, a to nikad nisam želela, jer pokazivanje emocija u javnosti za mene je užasno. Moja sestra od ujaka koja je tada imala šest godina je bila na sahrani, a ja ne… Sada je gotovo, ne mogu više sebe da mučim time. Ne može da prodje ni jedan dan, a da ja ne pomislim na nju, da mi se ne vrate uspomene. Nekad mi je izuzetno teško, ali trudim se da ne budem tuzna, jer znam da ona ne bi želela da me vidi takvu. Malo je reći da mi nedostaje… Teško je biti svestan da više nikada nećeš čuti njen glas, moći da je dodirnes, da vidiš taj osmeh, da budeš u njenom naručju…Kažu da čovek umire dva puta: prvi put fizički, a drugi put kad prestane sećanje na njega. Ako je to tako onda će moja baka živeti večno.