Još kada sam bio mali,vec tada sam mogao da osetim prisutnost dve vere i dva sveta. Uvek sam slavio svaki praznik vezan za oba moja roditelja. Jer moji roditelji..Oni su jedna vrsta,dve jedinke,dva života,dve vere i dva naroda. Kada sam malo odrastao,vec onda je kod nekih mojih vršnjaka navirao taj neki početak deljenja ljudi. Ali ne na dobre i lose,nego na Bosanca,Hrvata i Srbina. Pravoslavca,katolika i muslimana.
Mnogo puta sam načuo od tri Balkanska naroda kako im sukob jedni protiv drugih počinje sa : “Oni su nama uradili ovo i ono…“. Jednoga dana došao sam kuci iz škole i upitao majku : “Mama,zašto se gotovo isti narodi ne vole?“,samo je uzdahnula,stavila ruku na moj obraz i odgovorila : “Dete,nemoj nikada ni da pomisliš da ne volis neki narod,svi smo mi nekada bili jedno,ti uci istoriju u školi,dobro je čitaj,ali znaj da je to sve bila greška,greška koja se ne sme ponoviti..“ Ni tada mi bas sve nije bilo jasno,jer svaka ta lekcija iz povesti uvek se našla u svakoj prepirci. Pa čemu onda istorija ako nas podstiče da mrzimo..? Tada sam jos uvek bio samo radoznali dečak,koji je učio sa listova knjige. A onda…Onda sam zakoračio u to neko zrelo doba,kada vec mogu samostalno da razmisljam,da razlikujem dobro od lošeg,ispravno od neispravnog. Ostavivši proslost po strani,zapitao sam se : Pa zar je bitno da li je Alah ili jednostavno Bog,kada je on svejedno jedan i zajednicki? Zar je vazno da li se molimo u crkvi ili dzamiji,kada je to svejedno Božija kuca? Trebam li da se dičim time sta sam po nacionalnosti ili time sto sam čovek..?
Jedno je sigurno… Nas naš stvaralac deli na ljude i neljude,pred njime smo svi jednaki.
Za moju ekipu vas Jo (y)