Kiša se slivala niz moje lice. U ustima osetih slan ukus. Nije to bila samo kiša nego suze patnje i razočarenja. Na kraju zamornog puta našla sam se na mestu gde sam želela stići. Neka nemoguća uzaludna nada me sasvim oživi. Čemu sam se nadala? U šta verujm? Na malom groblju natopljena kišom nisam našla ništa. Moje očajno, napaćeno srce nije dobilo ni ono malo utehe koju sam trazila. Očekivala sam neki znak njegove nevidljive prisutnosti naišla sam na zid ledene tišine, i shvatila da je san jedno a stvarnost drugo. Sa nadgrobnog crnog, mramornog spomenika gledalo me njegovo nasmejano lice a usne kao da su htele nešto reći ali ostale su neme. Polako spustih buket cveća sa porukom“DOLAZIĆU TEBI TAJNO, KAO ŠTO SI TI MENI DOLAZIO, JEDINA RAZLIKA BIĆE U TOME ŠTO JA TVOJA VRATA NIKAD NEĆU OTVORITI“.
Polako sam pošla kući,samoći suzi i bolu. Drhtavim rukama odmakla sam kosu sa čela, hladnim prstima dodirnula sam mokro lice i oči natečene od suza kao da ću tim pokretom odagnuti sliku samotnog groba koja mi se prividjala pred očima. Mog jecaja više nije bilo izgubio se u zvižduku vetra. Ipak SAŠA je sa mnom. On živi u mojim mislima a tu je i naša ćerka ŽIVA USPOMENA NA SAŠU…Zlata…