Zasto? Sad se pitam kad ga pogledam. Zasto osetim taj klecaj u kolenima,te leptrice u stomaku? Nije mi jasno a i tako mi je tesko a pronadjem odgovor. Ipak je on neko koga ja ne smem da gledam ni na jedan drug nacin osim kao profesora. On je tako drag,ljubazan,nasmejan. Kad se samo sjetim nekih njegovih izjava,komentara,nasmejem se kao luda. Ne znam da li je to normalno,ali jedva cekam da nadjem neki izgovor da mu se javim.
Jedno vece sam kao i stalno provodila vreme na facebook-u,caskala sa prijateljima ali ipak sam mislia na njega. Nakon nego vremena razmisljanja o njemu,stigla mi je poruka upravo od njega . Posto smo bili na ekskurziji pitao me kako sam stigla kuci, ali nista posebno samo se raspitivao kao i svaki profesor sto bi uradio. Nakon toga smo se nesto kuckali o skoli kada je on rekao pusti se skole sada,nadji neku opustwniju temu. E vec tada nisam mogla da verujem da je on to napisao,rekao mi je da prelijepo mirisem ,jer se osjeti kad prodjem pored njega. A onu noc po povratu sa ekskurzije smo malo bili opusteni djuskali smo uz muziku,sto je on vrlo dobro propratio i na to je imao komentar da prelijepo igram. On je isto nesto posebno ja do sada nisam srela nekog kao sto je on. Svira gitaru,peva ja sam odusevljena sto se tice . Cak mi je i svirao jeste da je samo bilo preko kamere ali je tako zvucalo romanticno,slatko. Tada sam bila skroz opustena, nisam zelela da prestane .Kuckali smo se onako bez obaveze,ali mi je bilo zabavno. Ali nije ni sve tako ruzicasto, zelio je da spava. Dobro sto se tice toga vec je bio kasno i trbali smo ici na spavanje. Kao i on i ja sam se spremila i otisla spavat . Verovali ili ne,cak sam ga i sanjala. Jedva sam cekala da osvane da ga opet vidim i cujem. Ali on sigurno nije ni pomislio na mene, jer nije se javio. Citav dan sam cekala u nadi da ce se mozda i javiti ali on nije. Samo sam mu napisala poruku „“ Citav dan ni poruku nisi poslao“? A li ja sam opet ocekivala odgovor koji nisam dobila. Ali pak je moje cekanj bilo nagradjeno pdgoorio mi je nakon jednog dana. Bolje da i nisam otvarala poruku. Docekalo me odbijanje „“Nema potrebe!“. Nije ni bitno ne mora da se javlja.
A ja kao neko dete koje ne zna kolko su dva i dva,ipak mislim na njega,cekam da se javi i sve tako. Sreca pa sada zavrsavam necu ga gledat pa ce mi biti lakse. Nadam se da vise necu misliti na njega i cekati njegove pozive. A stalno cu se pitati „Zasto? pogresnog srce hoce „!?