Završavala sam vanredno četvrtu godinu srednje škole i kako bih mogla da platim ispite i imam za džeprac, zaposlila sam se privremeno u agenciji za održavanje stambene zgrade u najelitnijem delu grada. Sasvim slučajno, došla sam na mesto mamine koleginice koja je zbog povrede morala da napusti posao. Mama je takođe bila tu privremeno, dok ne nađe nešto bolje jer joj je bivša firma za proizvodnju garderobe gde je radila bila na rubu propasti. Nisam se stidela ni jednog pristojnog posla, uvek nasmejana i podignute glave završavala sam sve svoje obaveze i izlazila u susret stanarima zbog čega sam većini postala draga. Uglavnom su bili porodični ljudi, divni, koji me iako sam bila mnogo „ispod njihovog nivoa“ nikada nisu gledali sažaljivo ili me potcenjivali. Ima par izuzetaka ali meni je bilo najbitnije da svoj deo posla odradim kako treba, savesno i pošteno, znala sam šta je moj cilj i težila ka njemu, sa svima sam bila srdačna i prijatna pa je i one najveće snobove bilo sramota da prođu bez pozdrava. Prava Pepeljuga koja se nije uklapala u kalup žena koje uglavnom rade taj posao. Uvek sređena, čista, uredna, u običnoj ali pristojnoj garderobi, nalakiranih noktiju i diskretno našminkana, plavih očiju i crne kose pokupljene u neobaveznu punđu, prćastog nosića i malenog cirkona na njemu, bila sam predmet čuđenja, mislim da su se svi pitali zašto nisam na nekom boljem mestu. Zato što mi nijedan posao ne predstavlja poniženje, zato što sam želela da vidim kako je pomučiti se i doći do svog cilja sama, zato što su mi važniji dobri ljudi oko mene, kolege uvek spremne na šalu, nova iskustva i doživljaji svakog dana, od novca i bilo čega drugog. Sve moje predrasude bile su razbijene, ljudi koji imaju „od ptice mleko“ i najpoznatiji su kod nas, drže svoje firme i imaju lične vozače automobila i džipova u koje ja ne bih umela ni da se popnem, zapravo su tako obični,prirodni i uglavnom, i pored svog novca, usamljeni.
On je radio sa još nekoliko drugara u zgradi, u stanu preuređenom za poslove koje su obavljali, a koju je činila soba za sastanke, jedna velika sa računarima,odvojena kuhinjica za osveženje, terasa i kupatilo. Imali su već dugo ženu koja se brine o higijeni. Privukao mi je pažnju još na početku svojom pojavom, plavim očima, spontanošću i pomalo sarkastičnim smislom za humor. Gledali smo se mesecima, ja bih se „slučajno“ zadesila na recepciji gde je predavao ključ baš u vreme kada je završavao sa poslom. Ubrzo nismo mogli da sakrijemo simpatije jedno prema drugom, primetile su i njegove kolege i svi oko nas. Bio je nasmejan kad god me vidi, u trenutku bi se zbunio i zaboravio kako se otvaraju vrata, saplitao se i zamuckivao što bi kod mene izazvalo smeh do suza. Jer može da ima koju poželi i jer je 18.godina bio stariji od mene. Šalili smo se,smejali,prijali jedno drugom posle napornog dana makar i u prolazu. Znali smo da je ono drugo tu i da čeka, nekad ja njega što sam pravdala poslom, nekad bi on tražio razlog da se zadrži i proćaska sa kolegama na recepciji.Raspitivao se o meni. Lagano smo započeli komunikaciju,upoznavali se,kada mi je zatražio broj mojoj sreći nije bilo kraja.Zaljubila sam se i jedva čekala da dođem na posao. Rekao mi je da je oženjen i da ima dvoje dečice, u tom trenutku ceo moj svet se srušio. Tek nakon toga primetila sam burmu na njegovoj ruci. Odlučili smo da ostanemo u kontaktu. Odbijala sam da se nađemo nasamo jer sam znla da mu ne mogu odoleti, da će kočnice popustiti a poslednje što sam želela to je da nekome rasturim porodicu. Borila sam se sama sa sobom, osećanja su postajala sve jača. Obećao mi je da me neće ni dotaći, da samo želi da popriča samnom i bolje me upozna. I nije.
Posle dosta ubeđivanja a nakon posla, došla sam kod njega u kancelariju.Bilo je jesenje vreme, obukla sam se pristojno ali kao i uvek ženstveno i sa ukusom. Crno-beli dugačak mantil uz telo,ne previše uske crne pantalone koje su pratile liniju tela i košulju. Samo su moje štiklice odzvanjale hodnikom. Strah,trema,uzbuđenje i ukus opasnosti smenjivali su se u meni. Popravila sam kosu, šminku, udahnula duboko i pozvonila.Otvorio mi je nasmejan kao i uvek,tako prokleto savršen. Nisam se dugo zadržala, imala sam tada nekog ko me čeka. Zbijali smo šale, pomalo flertovali, držali se za ruke ali ništa više od toga.
Prvi poljubac je pao mesec dana kasnije, više nije bilo svrhe odupirati se. Zvala ga je kad god je samnom, kao da je osećala. Pričao mi je o njoj i o deci, delio je samnom stvari koje se ne dele sa ljubavnicom. Bila sam srećna ali znala sam da se vraća noj, da će ga ljubiti gde sam ga ja ljubila, da će je gledati kako je mene, da svo ostalo vreme pripada njoj. Želela sam više. Zaista nije hteo da me odvuče u krevet, zapravo nikada nismo ni vodili ljubav. Bio je pravi muškarac koji me ne bi odbacio ni da sam mu se predala. Zarobljen u braku zbog dece koju je obožavao, nije mogao da je ostavi. Razumela sam i nisam mu to ni tražila. Jednom je osetila moj parfem i napravila mu scenu,jedva se izvukao, od tada je nosio rezervnu garderobu za susrete samnom. Kad god je imao priliku zvao me je da izađemo van zgrade, kad ona i deca odu negde. Na piće, na palačinke. Odbijala sam uvek uz neki izgovor jer sam znala da ću se još više vezati, a ona i deca su mi stalno bili pred očima.
Sastajali smo se tajno sve dok sam radila tu, znao je da me iznenadi doručkom, jagodama, slatkišima. Otrčala bih na poljubac, na dnevnu dozu ljubavi i isto trkom se vraćala poslu. Još čuvam majicu koju mi je dao jer je moja odeća bila sva mokra od kiše, to jutro se nebo otvorilo a ja u svojim mislima promašila stanicu, jedva zaustavila taksi a i sa njim dobro kasnila. Rekla sam mu da odlazim ali ne i kad, nismo se pozdravili, mrzim rastanke. Ponekad se čujemo čisto da se uverimo da je ono drugo dobro, a znamo oboje da je potrebna samo jedna iskra da rasplamsa plamen.