Zar nije dovoljno cetiri godine da se neko zaboravi?Sta covjek treba da uradi da bi zaboravio nekoga?Nije mi jasno zasto ga i dalje volim,sta on to imaa posebno sto mi je uzelo srce..?svakog dana kada ustanem sjetim se njega,on mi je u mislima…samo on..svaki dan pocinje sa njegovim likom,sa njegovim imenom.Tesko mi je kada znam da ga volim a da nismo zajedno…tesko mi je kada pomislim kako ima lijepe oci..te ocii …posebne,samo on ima takve „na majku“ govorio je…volim njegov osmjeh, ne znam kako da opisem taj osecaj,da li da to nazovem tugom ili srecom ? Kad bi on znao kako se osecam mozda bi drugacije gledao na nas, a ne traziti od mene da budemo prijatelji. Hm,prijatelji kako ja mogu biti prijatelj sa nekim ko mi je deo otkucaja srca. Nadam se da ce voleti pa ce tada i shvatiti moje osjecanje,imace odgovor na svako moje cutanje,razlog za svaku moju suzu. Tako mi je tesko zivjeti sa njim pod istim nebom a opet biti razdvojeni kao na dva razlicita sveta.Svako vece mi je skoro ispunjeno sa tim suzama koje mirisu na njega,pecu me niz lice kao vatra koja gori u mom srcu,a on ? On kao da i ne zna za tu vatru,ne pokusava je gasiti ublaziti.. Sto bi manja vatra bila u mom srcu moje suze bi me manje pekle,ne cak nebi ni postojale na mojim rumenim obrazima . Svakim jutrom bi se moje vilice kocile kada bi pokusale izgovarati njegovo ime kao neki grcevi oko srca , moje kucanje bi se kidalo . Ma pored svega toga mi smo pokusali vise puta al svaki put je bio isti. „vratiti se staroj ljubavi je isto kao i citati stari roman,moze biti zanimljivo ali kraj se zna unapred“ od sada verujem u ovo..!
