Veoma kratka ljubavna priča

Početak je nove školske godine, krećem u 6. razred, potpuno novo iskustvo za mene.Dobijam profesore,nove predmete i sve to.Novo društvo,nove simpatije.Imam najbolju drugaricu Iku, koja je uvek tu za mene, osoba koja zna sve o meni.Čim sam ušla u razred videla sam „najboljeg frajera“ u razredu, ali šta sam ja znala o ljubavi ovo ono bila sam samo 6. razred. Ono videla sam da je lik zgodan,lep.Taj „najbolji frajer“ zvao se Mićo (čuj mene zvao-zove se još uvek), prolazilo je nekoliko dana, on i ja smo stvorili super odnos,ono zezali smo se bili smo stvarno cool. Baš mi se sviđao ali nisam mislila da se sviđam i ja njemu, ali i to se desilo, jednog’  dana sedela sam sa drugaricom u klupi imali smo neki čas (mislim da je biologija), i on me je zovnuo i poslao papirić, na papiriću pisalo je „Hoćeš da se zabavljamo, zaljubljen sam u tebe?“ Ono, bila sam u šoku, al’  ‘ajd’  pristala sam ipak sviđao mi se.U tom trenutku bilo mi je simpatično to sa papirićom, mislila sam jaoo kako slatko i tako to.Sa nama je u razred išao i njegov rođak Goran ( <3) on i ja nismo imali u početku baš najbolju komunikaciju, ali vremenom razredom je kružilo da je on zaljubljen u mene. Na to sam ja stalno odgovarala kako se on meni ne sviđa, i da nikada neću biti sa njim.Bila sam strašno bezobrazna prema njemu.Nisam ni slutila šta će se dalje dešavati. Bio je to dan zaljubljenih, ja sam i dalje bila sa Mićom ono kao treba da razmenimo poklone ja sam svoj poklon njemu dala, on nije imao poklon za mene (mada ja ne volim poklone tako da mi to nije smetalo) ali u tom trenutku se osetiš nekako ne znam, ne mogu da opišem taj osećaj.Ok, to je prošlo, mislila sam da sam najveći kreten pogotovo što sam ja njemu poklonila to srce na kojem piše VOLIM TE.Volim te – jako retko mogu da izgovorim tako da to nisam rekla ni Mići, jednostavno nisam mogla da izgovorim tu reč.Taj dan sedeli smo mi u učionici bilo je tu neko društvo bilo je neko zezanje, i odjednom se pojavio Goran u rukama je imao neki poklon, ja sam bila u šoku, dao mi je taj poklon i rekao „Ja sam stvarno zaljubljen u tebe i ovo ti poklanjam od srca“ , otpakovala sam poklon tamo su bile neke mednice i na njima je pisalo volim te. Posle ovog’  dana ništa nije bilo isto. To veče, čekala sam autobus na stanici bilo je bruka ljudi oko mene i opet pojavljuje se Goran za ružom u ruci,ja u šoku (šta ću jadna uvek sam u šoku), daje mi ružu i ljubi me u obraz,odlazi.Sve to vreme ja sam bila sa Mićom,i između nas postajalo je sve gore i gore, razmišljala sam da raskinem i to sam i uradila.Bio je ogorčen, odmah je počelo ono aa vidi je ku*va ovo ono.Nisam puno obraćala pažnju na to.Kad’  sam raskinula tek sam tad  uvidila neke stvari. Prošlo je nekoliko dana od ovoga događaja,sa Goranom nisam imala komunikaciju kao pre. Ne znam šta je to bilo, al’  počeo je da mi nedostaje.U početku sam mislila možda je to da mi nedostaje kao drug, sama sam sebe zavaravala, nisam htela da vidim istinu.Prolazilo je tako nekoliko sedmica, Goran je počeo da me izbegava, a meni je sve više i više nedostajao, počela sam da se zaljubljujem u njega. Ponekad’  na času sam STALNO gledala u njega (obožavala sam to) i kad’  bi se on okrenuo ja bih požurila da skrenem pogled da me ne vidi.A ponekad bi nam se pogledi sretali, i kad’ se to dešava on se osmehne (predivan osmeh) ja se istopim i ne znam kako i ja se osmehnem i nastavim dalje.Al’  sve je ostajalo na tom, nismo mi bili kao pre, nismo više razgovarali samo smo se gledali (znam glupost -.-).I ništa, ja sam zaljubljena u njega i 7. i 8. razred. Došao je taj 9. razred i ja sam tad’  trenutno shvatila da treba da mu kažem te 2 reči ( za mene strašne).Nikad’ nisam imala tremu, nisam bila tremaroš. Ali taj dan noge su mi se tresle, ali ipak sam nekako došla do njega, sela u njegovu klupu i krenula polako.Polako sam ja krenula, ne znam ni kako sam ja počela samo sam se u jednom trenutku našla u situaciji da govorim “ Gorane ja te volim“ . On me je zapanjeno gledao.Ja očekujući da mi barem nešto odgovori. On je ćutao i ćutao. Ništa ja sam ustala i otišla,taj dan sam se isplakla kao nikada.Znala sam da sam ispala nevidjeno glupa .Sledeći čas smo imali fizičko igrali smo odbojku, on me je uzeo za ruku i odveo sa strane i rekao reči koje nikada neću zaboraviti. „Ja sam tebe voleo,volim te i dalje ali mi ne možemo biti zajedno“ Ja opet u šoku (šta ću), sam ga gledala i samo otišla.Do kraja godine smo imali korektan odnos,mada ja sam njega volela svim mojim srcem.Pokušavala sam da ga prebolim ali nekako mi nije išlo.Došla je matura (mala) u hotelu svi su igrali i krenula je neka lagana pesma, one je došao do mene i pitao me da igramo. Ja jadna pristala,plesali smo nas dvoje, on me je grlio a meni srce da iskoči, mislim da sam ga držala tako snažno ne znam ni sama kako,zašto. Ali u tom trenutku kao da su svi nestali, kao da smo postojali samo nas dvoje. Na kraju plesanja poljubio me je u obraz i otišao.Završila se osnovna škola, prošlo ne znam ni sama koliko meseci.Krenula srednja škola,u prvom razredu smo se nas dvoje nekoliko puta čuli ali ništa poseno. JEdnom sam išla nešto do grada i videla sam njega sa devojkom, srce mi je pucalo,suze su mi same krenule.Mislila sam da je to pravi trenutak da ga zaboravim. MORALA SAM TO.Prošla je još jedna godina.Sad’  se gotovo stalno čujem, kao da smo najbolji prijatelji,sve pričamo jedno drugom, često se čujemo i preko skajpa. Nekada se dotaknemo i one „naše“ teme, i uvek žalimo za tim vremenom, jer nismo mogli da budemo zajedno. Nikada neće da mi objasni zašto. A ja uvek navaljujem da saznam, ali neće pa neće da kaže. Ponekad legnem i razmišljam o svemu, kako bi bilo da sam ja prihvatila da se zabavljamo, da smo odmah bili zajedno…Ipak sama sam kriva za to. Goran će uvek imati posebno mesto u mom srcu, mislim da je to moja prva ljubav. Na neki način uvek ću ga voleti!!!!