Koliko mi je samo puta došlo da kažem:Dođavola,odustajem,premlada sam ja za ovo.Dosta je vremena prošlo od kada sam ga poslednji put videla.I izgleda da mi je sve izbledelo.Više ni ne mislim na njega.Ma koga ja to zavaravam.Naučila sam ja to vrlo dobro,da sakrivam šta osećam i da se sama borim sa problemima.Preko dana je sve uredu,zavisi od toga šta se desi,ali onda dođe noć,tada mi se sve nakupi.Znate šta najviše boli?Kada se pravite da vas ne boli uopšte.I davno je prošlo sve to,lakše mi je sada.Mnogo me je povredio.Mada,i ja sam kriva.Ponos i inat nam ništa nisu dozvolili.A sada mi je najteže da verujem ponovo.Uvek naiđe neko novi,u to budite sigurni,ali šta kada hoćete da budete srećni,ali ne znate kako?I na kraju mi dođe da prestanem da se borim za njega,i da konačno zavolim novog,koji to više zaslužuje.Ali problem je u tome što sam naučila da bežim od onog što osećam.Toliko se problema vrti u mojoj glavi u poslednje vreme.Zašto je svemu došlo kraj?Zašto?I tada sam shvatila,sve se dešava samo jednom u životu,kako kažu.Svaki kraj je novi početak.Ni ne mogu da dozvolim sebi da doživim nešto lepo ako se stalno sećam prošlosti.I svakome treba zaljubljenost,ta sreći,leptirići u stomaku…analiziranje jednog njegovog pogleda ili osmeha,pa je ono što se vama desi za par minuta jeste veće nego što će se ikada ikome desiti.To mi treba.I ne samo meni,svima nama.
