Suze su iste vere

Nisam ja kukavica samo…

Dosadan dan,dosadno leto,losa godina losa sam i ja bila…u pokusaju da se oporavim nadjem svoj put ili bar neku zelju trebalo je preziveti.Zaposlila sam se u nekom kaficu na auto-putu,mnogima nebitna stvar a meni najveca greska mada i radost i ako ta dva ne idu zajedno,meni je uspelo spojiti ih… Kao sto rekoh dosadan dan,sem sunca i mene nikog nem cak ni smesnih sofera sa peskirom oko vrata i 20 kg viska oko stomaka,i onda sudbina! Dva crna oka,loknasta crna kosa i tuzan osmeh to je sve sto sam videla!Kada se malo pribrah shvatila sam da mu treba pomoc,drzi kartu i gleda u mene ocajnicki pokusavajuci da objasni nesto,na jeziku na kome ja znam samo tri fraze i par brojeva…ah tugo,koliko li smo bili smesni masuci rukama,nogama i bezuspesno izgovorenim recima…No ipak snadjo smo se na kraju cak i piće popismo u znak zahvalnosti i to bi to. E sad ja ne bih bila ja kada ne bih koketirala,taman posla,zasto sam onda lepa ako ne zbog toga,kada je to smisao moga postojanja,da zavodim pa odbacim(tako i dospeh u losu godinu-godine). Narvno da se vratio inace zasto bih ovo pisala,i to ne slucajno vec namerno sa poklonom,kao iz zahvalnosti,recnikom turskog,čokoladicama i slatkim medom…razumecete da sam taj recnik do sledeceg puta polu-uspesno savladala i u iščekivanju odlazila na posao ne bih li ga videla.

Dolazio je svaki terći,četvrti dan,gledali smo se čežnjivo uz par reci,po koji poklončić i nezni dodir ruku,kao slucajno…Zaljubila sam se u nekog kome znam ime,Ševki,broj telefon i da je turčin,slučaj ili GLUPA sudbina je htela da njegov kolega slavi rodjenda usput u „mom“ kaficu…veselo drustvo,pice i dosada naterase i mene da promenim raspolozenje i poslovnu etiku(bila sam dobar i ozbiljan konobar) i prihvatih da plesem sa slavljenikom,koji mi rece da ima iznenadjenje za mene,to me je vratilo u stvarnost pa pozvah gazdu da brzo dodje pod izgovorom da mi nije dobro a ima puno posla. Malo kasnije slavljenik i gazda su se nesto dosaptavali i rekose mi da izadjem napolje po iznenadjenje,pošto verovah poslodavcu,nadjoh se napolju u gluvo doba noci,50-tak metara od auto-puta kojim prolaze razni sumnjivi i manje sumnjivi ljudi i kada sam vec resila da se vratim i kazem da im fora nije smesna-nezna ruka me povuce ka sebi i dva crna oka veselo se smešuci odagnase sve moje strahove sumnje i ljutnje! Rekao je da zbog administrativnih razloga mora biti tu par dana i ako mu mogu pomoci za sobu u hotelu. „Što da ne,cim završim smenu,idemo u grad ja kuci a ti u hotel“ „ok,Maria size cok iyi“. smenu je zavrsio šef a ja kao dobar domaćin krenuh da mu pokažem grad,pa kafiće,disoteke i divno nebo nad tvrdjavom opasanom Dunavom. Ples je trazo zagrljaj,zagrljaj poljubac a poljubac je bio poput vatrometa,i ne znam iz kog razloga stigo smo u moj stan,valjda zbog kafe,ali znam da tu noc neć neću zaboraviti…mazili smo se dugo,razgovarali,gledali kao i prvi put,i uprkos njegovom upozorenju da ne smemo počiniti greh,desilo se,strasno a tako nežno,kao nikad do tad. I ostao je tu,probudio se kraj mene,moj a nepoznat,iskren a misteriozan uvuko mi se pod kožu,više nisam bez njega disala…nalazio je razloge  opravdanja zašto mora ostati u Srbiji,kvario vozilo i činio razne ludosti da bi bili zajedno. I bili smo srećni i ako smo znali da ne možemo biti ni ovde ni tamo želeli smo otići u italiju,tamo valjda ima mnogo ljudi poput nas,multietničkih zaljubljenika! Nismo znali kako ćemo sa decom ali našli bismo rešenje kad dođe vreme za to…ja sam nosila njegov prsten na ruci,a on moj na lančiću kao znak da smo nekom obećani,kao znak da pripadamo jedno drigom…poverovala sam da je on taj pravi,moj princ,moja ljubav…a što i ne bih kada je savršen,pored njega sam bila to što jesam njegova princeza,njegova voljena…i baš u vreme kada smo pravili planove za naš prvi zajednički odmor,nača priča promenila je tok…

U kafić je ušao stariji čovek i jednostavno izvadio veliki štos para i rekao „ne kadar“ bila sam zbunjena sta koliko kosta ne razumem ništa! Objasnio mi je da je on Ševketov otac i da neće dozvoliti našu vezu,jer ja nisam muslimanka,pitao je i da li želim da promenim veru,što je za mene bilo nemoguće,davao brdo novca,što je mene rezbesnelo i rasplakalo a njega nateralo na malo čovečnosti „bio bih srećan kada bi žena mog sina bila tako lepa,ali ti ne možeš biti sa njim,jer u mojoj kući hrišćani nemaj mesta a ako ga odvojiš od mene patiće celog života bez porodice sam i nikada nećete biti srećni i nemoj da se nadaš sreći sa njim jer i da pobegnete od mene od sebe ne možete!!!“ objasnio mi je da me novcem „ne kupuje2 već da mi želi pomoći dok ne nađem drugi posao…samo sam mu otvorila vrata i okrenula se u drugu stranu. „bićete večno prokleti naše suze će vas stići“ i otišao je…

Ostavila sam i posao i stan na par dana i otišla u rodni kraj Ševki me je zvao ali ja nisam mogla da se javim jer nisam znala šta da mu kažem,onda je moj drug odgovorio na njegov poziv a njemu je muški glas na mom telefonu bio dovoljan razlog da više ne pozove…par dana kasnije pozvala me je koleginica i rekla kako je Ševki ostavio nešto za mene…otrčala sam natrag u nekoj nadi,ne znam ni sad kakvoj…tamo je bio lančić na prstenu i pismo: „voljena nisam hteo slušati svog oca kad je rekao da nisi za mene,jesi,bila si moje sve,verovao sam tebi više od svega,voleo te više nego sebe ali ja prevaru ne mogu oprostiti a Bog nek ti oprosti,vraćam ti prsten jer ti si moj sigurno skinula,zbogom moja plavooka lepotice!Želim ti sreću i da nikad ne plačeš jer suze bole one su iste vere “ Zvala sam ga hiljad puta prvo je odbijao pozive a potom je broj ostao zauvek nedostupan…htela sam mu reći istinu da ga volim i da sa njim ću otići ne u Italiu već u Azejberdzan ako treba,da mi samo on treba ali nije mi se tad javio niti ikad više! Tražila sam ga,čekala,ali to pismo je zadnje što mi je rekao…Godine su prošle ali sve bih dala da još jednom vidim te crne oči koje su me jednom nežno gledale…i da mu kažem da i sad u tihim noćima suze ljubavi teku…