,,Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jača od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, s dalekom nadom da će se naći neko rešenje kad bude račun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji što čeka kao izazov. Ne znam šta će biti zabeleženo, ali će u kukama slova ostati nešto od onoga što je bivalo u meni, pa se više neću gubiti u kovitlacima magle, kao da nije ni bilo, ili da ne znam šta je bilo. Tako ću moći da vidim sebe kakav postajem, to čudo koje ne poznajem, a čini mi se da je čudo što uvek nisam bio ono što sam sad.’’ Meša Selimović, odlomak iz romana ,,Derviš i smrt’’
Ja ću svoju priču započeti jer želim da ostavim trag na jednu neuobičajenu ljubav. Znam da svako svoju ljubavnu priču posmatra na sebi svojstven način pa sam i ja sebi dala to za pravo.
Moja priča nije ništa drugačija od vaših, ali je za mene posebna. Mi nismo bili u vezi, nikada nismo razmenili brojeve telefona, nismo se čuli, ali su svi događaji ostavili neizbrisiv trag u meni. Elem, ovako je sve počelo:
Poslednji dan avgusta, vreo, letnji. Napolju je prosto nemoguće provoditi vreme, ali nas to nije sprečilo da odemo na utakmicu. To nam je bila razonoda, a kasnije će postati uobičajen nedeljni ritual. Drug je došao iz Beograda da se vidimo posle dužeg vremena, ujedno i da proslavimo pobedu našeg tima. Dok smo ga čekale, sestra me iznervira nekim svojim ubeđenjem i dok sam tako vikala na nju, na vrhu stepenica se stvori dečko koji reče:,,Nemojte da se svađate!’’ Iznervirana tim drskim nastupom, jer nisam navikla da mi se protivreči, besno mu odgovorih nešto, on se tada okliznu i jedva zadrža ravnotežu (da ne padne), upita me da li vidim šta mu radim. Pogledah u njega i sretoh se sa najlepšim čokoladnim očima koje sam do tada videla, imale su neki neobičan sjaj-jednostavno su se osmehivale. Lice mi se razvedri, oči zasijaše. Ostadosmo nepomični par trenutaka, netremice gledajući jedno u drugo, zatim se on nasmeja i neki čudan osećaj se probudi u meni. Sasvim izgubljena pođoh kući. Dugo je gledao za mnom.
Noć. Jedini deo dana kada je čovek u potpunosti prepušten sebi i svojim mislima. Sabirala sam utiske i čudila se sebi. Bila sam obećala da neću dozvoliti da u moje misli ponovo dospe neki dečko, ali mi se čini da ja nisam ni upravljala sobom u tim trenucima. Nisam mogla da verujem da se to meni dešava. Budna dočekah jutro i odmah nazvah druga da ga upitam za ime neznanca. Posle razgovora znala sam dovoljno informacija da spremno sačekam nov susret, koji sam sa nestrpljenjem isčekivala.
Nedelja. Stižemo na terasu, pogledom ga tražim po terenu i ne nalazim ga. Razočarana odlučujem da se vratim kući kada me sestra zaustavi i pokaza na dečka u dresu sa brojem 6. Iskreno, nisam bila sigurna da li je to on, ali me za tren ubedi da jeste jer je baš u tom momentu došao do ispod terase i videvši me nasmejao se (osmeh je bio skriven, ali mi nije promakao). Neizmerno sam bila srećna jer je meni taj osmeh govorio više od bezbroj reči. Ponovo me obuze “onaj“ osećaj, pa pobegoh. Malo spremnija, i već svesna šta mi se zapravo dogodilo, dođoh na sledeću utakmicu. Upoznasmo se na neobičan način. Pridržao me je da ne padnem, a zatim rekao:,,Pazi! Mogla si da padneš da isčašiš zglob tu!’’
-Jeste, kad nećeš da me držiš!
,,Ja ne bih dozvolio da ti padneš, makar se ja strmoglavio dole!’’
Božanstveno se nasmeja i pođe, ali kako nisam želela da propustim takvu priluku, pružih mu ruku i predstavih se, on uradi isto. Način na koji je izgovorio svoj nadimak i danas mi odzvanja u glavi. Nisam ni slutila dokle će me odvesti taj dan.
Dani su mi prolazili u isčekivanju nedelje, a onda bih sa radošću odlazila na svaku utakmicu i koristila svaki trenutak da mu budem blizu. Sudbina kao da je radila za nas, on je često kažnjavan, tako da smo sve vreme provodili zajedno. Jednom smo se rukovali neuobičajeno dugo, bilo je zaista zanimljivo- rukovali smo se, on je gledao u mene i to je trajalo par minuta dok nisam došla k sebi i našalila se rekavši:,,Volim i ja tebe!’’, pogledao je u naše ruke, trgnuo se, postideo, a zatim pobegao na suprotnu stranu tribina i posmatrao me. Svaki njegov pogled sve čvršće me je vezivao za njega.
Pošla sam na fakultet. Umesto da se radujem, ja sam to doživljavala kao kaznu jer ću biti razdvojena od njega. Svaki slobodan trenutak sam koristila za pisanje dnevnika i maštanje o njemu. Prvi vikend, kada sam došla kući, protekao je kao najlepši san. Posle utakmice je došao na terasu i poljubio me. Ostala sam bez teksta. Nemo sam ga gledala sa nevericom u očima. Zaista je bilo neverovatno da se meni dešavaju lepe stvari, jer kada naviknete na svakodnevnu nesreću i sitnica sreće vam dobro dođe i plašite se da je ne uplašite da ne bi pobegla od vas. Iz tog razloga sam uživala u svakom trenutku koji smo provodili zajedno i nisam tražila više od ponuđenog, bila sam prezadovoljna i onim što mi se dešavalo.
Takve momente ovekovečavala bih detaljima u dnevniku, sestra crtežima, zatim bih iznova čitala napisano i ponovo proživljavala isto, sa osmehom na licu. Više nije bilo sumnje-zaljubila sam se, iako to nisam želela. Usledila je četvoromesečna pauza koja je trajala kao da su prolazili vekovi. Za to vreme ja sam se nepovratno zarobila u svet mašte gde smo bili bezbrižni i srećni. Tamo sam nas zajedljivo čuvala, čuvala sam tu našu ljubav od surovog i hladnog sveta realnosti, jer sam bila svesna šta se tim čistim osećanjima dešava u svetu gde se većina raduje tuđoj nesreći. Sebično sam čuvala tu ljubav od drugih, od njihove zlobe, od zajedljivih pogleda i otrovnih jezika, nisam želela da iko uništi moj mali svet, tu sitnicu koja me je u najtežim trenucima ohrabrivala i davala mi iznova snagu za svako novo jutro koje je dolazilo.
Mart. Slučajno (uglavnom je sve tako i bilo) pođoh u šetnju. Kod terena ugledah nekoliko automobila. Pogledah na teren i ugledah ga. Srce mi zalupa kao ludo, imala sam onaj dobro poznat osećaj, da će mi ispasti iz grudi. Posmatrala sam trening, ali se rastužih jer on nije ni obraćao pažnju na moje prisustvo. Pomislih i da me se ne seća. Okretoh se tužno sestri i u momentu kada zaustih da joj kažem da želim da idemo kući začuh dobro poznat glas. Pogledah u njega, i videh da stoji na sasvim suprotnoj strani terena i doziva me. Osmeh. Iznenadio se kad me je video. Razgovarali smo zagrljeni. Drug ga je nešto provocirao, ili je to pak bilo na naš račun, nisam sigurna jer sam bila sasvim opijena i želela da taj momenat potraje zauvek. Svaka sledeća utakmica je bila ista: nas dvoje zagrljeni u senci starog hrasta, osmesi krase naša lica, sjaj u očima, svaki trenutak bio je kao u bajci, ostvarenje najlepšeg sna. Govorili smo bez reči. To je trajalo naredna tri meseca, a zatim je jedan nemio događaj omeo našu sreću. Izbačen je iz kluba. Za mene je to bio totalni krah.
Poslednja utakmica. Sudija je označio kraj. Nisam bila svesna da je zvuk pištaljke označio i kraj naše ljubavi. Zajedno pođosmo kući kada me on zagrli, reče mi:,,Srećo, vidimo se!’’, poljubi me kao nikada do tada. Osećala sam da je vreme stalo. Taj momenat nikada neću zaboraviti, čini mi se da i kada bih htela ne bih mogla. Otišao je. Nisam ga više videla od tada. Prošla je skoro godina. Često sam ga sanjala, ima li smo neki vid telepatskih snova, ali su onda i oni prestali. Prestao je da dolazi u snove, a ja ga neumorno čekam svake večeri. Ustajem sa tamnim pečatima oko očiju, sumornog i tužnog pogleda. To je rezultat još jednog uzaludnog čekanja. Nekada sam redovno odlazila do našeg drveta, satima sedela na klupici i posmatrala zvezdano nebo, slušala šuštanje lišća i šapat grana. Drvo me je tešilo da će se on jednog dana vratiti i da će me potražiti, a onda…jednostavno sam prestala da odlazim tamo. Utehu više nisam pronalazila, jer mi je boravak tu samo stvarao još veću ranu na srcu. Još uvek nisam smogla dovoljno hrabrosti da ga izbacim iz glave, duše i srca. To što smo mi imali ne umem da opišem, prosto ne postoje reči za to. Delovalo je kao naivna, neiskvarena dečija ljubav, nešto što bih poželela svima, jer dok ne budete iskusili isto nećete znati o čemu vam govorim.