Ljubavi moja, danas je taj dan, dan kada si otisao. Napustio me zauvek. Ne znam kako sam uspela da izdrzim bez tebe do sad. Mislila sam da ce mi srce prepuci. Ali jako je ono. Moze mnogo boli da podnese. Ponekad bih volela da stane i pusti me da se odmorim. Medjutim, ono se ne da. Bori se i podnosi svu ovu tugu. Daje mi samo suze, suza kojih nemam vise, koje su presusile. I dalje placem ali suvih ociju jer iz njih nema vise sta da potece. Sve je otislo, isparilo. I suze, i dusa, i osecanja, sve. Ostala je samo prazna ljustura u kojoj jos samo srce kuca, da me podseti da sam ziva, da sam tu. Jeste, tu sam, ali izgubljena u svojim snovima, mastanjima, nekom drugom svetu. Nesvesna da vreme tece i prolazi. Zivot polako odlazi, a ja sam van njega. Ne interesuje me jer ti nisi u njemu. Moj zivot je ova mala soba gde smo bili toliko srecni. Jos uvek pronalazim tvoje tragove u njoj. Sve je kako si ostavio. Nista nisam dirala. Ne zelim da izgubim te sitne, poslednje delice tebe. Ne bih to podnela. Mnogo sam toga u zivotu pretrpela i progutala, ali mislim da to ne bih mogla. Bila bi to poslednja kap u vec prepunoj casi. Kap koja bi prelila casu.
Ceo zivot sam isla razumom a ne srcem. Mislila sam da srce, osecanja, treba sakriti, zgaziti, gurnuti ih u neki kraj gde se nece videti. I da ce me tada manje boleti. To sam radila i kada su mi roditelji umrli, ostavivsi me samu da se snalazim na ovom grubom svetu. Vetrovi su me sibali, kise potapale. Medjutim, uvek sam se dizala, nastavljala dalje.
Ti si u moj zivot usao kad sam bila na ivici snage, kad mi je bog uzeo sve ono sto sam volela i zasta sam se borila. Ulio si mi novu snagu, naterao da se dignem i nastavim dalje. Bio si sunce koje je sijalo samo za mene, zvezda koja me je vodila kroz tamnu noc. Volela sam te i volim te. Cujes li? volim te i uvek cu te voleti. Nikad necu prestati. Nasa ljubav je neunistiva, ona je vecna. Koliko si mi puta govorio da nju nista ne moze da unisti ako verujemo u nju. A ja verujem. Verujem svim srcem. Znam da si me mnogo voleo. Videla sam to u tvojim ocima, tvojim delima. Nikad nisi dopustio da budem povredjena. Cuvao si me kao malo vode na dlanu. Vidao si svaku, najmanju moju ranu. Ni slutio nisi da ces bas ti postati najveca moja rana, i to ona otvorena, ona koja nikad ne zarasta.
Ja sam kriva za sve. Ja sam ti dopustila da odes. Nisam te sprecila, a mogla sam. Osecala sam da ne smes tamo da ides. Srce mi je govorilo da ne smes da se trkas, da ce se nesto desiti. Nisam ga poslusala. Opet je nad mojim srcem preovladao taj glupi razum. Zavarala sam sebe da umisljam, da je sve to proizvod moje maste, da treba da budem racionalna jer je sve na prvi pogled bilo uredu. Samo sto je moje srce ludo poskakivalo i govorilo mi da te zaustavim, da te ne pustim da odes vec da te cuvam uz sebe. Kao da je znalo da te vise nikad necu videti, i da je to tvoj poslednji poljubac. Poslusala sam razum. Preovladao je. Nisam te zaustavila. A mogla sam da ti kazem bilo sta, poslusao bi me, znam to. Ostao bi pored mene i sad bi sve bilo drugacije. Ne, ja sam samo stajala i gledala, gledala kako zauvek odlazis nesvesna da ti bilo sta kazem. Jos jednom sam gledala kako mi draga osoba odlazi pred ocima, a nisam nista ucinila da to zaustavim. I ti si me napustio. Uspeo si da mi poslednji put kazes „Volim Te“. Ne usnama vec ocima jer nisi mogao da govoris. Taj pogled mi je sve rekao : Da me volis i da ces me voleti, da je nasa ljubav vecna i da je nista ne moze unistiti, da ces uvek biti tu pored mene.
Veruj mi, i ako mi mozak govori da to nije istina, srce oseca da si ponekad pored mene. I to kada sam najtuznija, kada ne mogu da se smirim. Osetim blagi poljubac kao dasak vetra, koji mi govori da me volis. I te noci spavam najlepsim snom pravednika, izmorene duse kojoj treba kratak predah, da bi sutra mogla da ustane i nastavi da se bori sa svakodnevicom, jer jedino to zna da radi.