Dogodilo se to jedne hladne i vetrovite jesenje noći u jednom jako toplom gradu. Dok se hladnoća polako uvlačila u kosti, a vetar donosio miris pečenog kestena i slutio na miris hladne i jake zime, dvoje mladih su se sreli negde na ulici dragog im grada. Beše to na jugu Srbije. Varnice su iskrile na sve strane, osmesi su se vešto ili nevešto skrivali u krajičku usana, ali ih je bilo i bili su početak nečeg novog. Sve što je novo, pored toga što je zanimljivo i donosi radost, često ume i da zbuni, a neretko i da uplaši. Kažu da svakoga svoja sreća pronađe, pre ili kasnije. Ona je tu negde, možda baš iza ugla. A da li je tražiti ili čekati da ona pronađe Vas? To je večita dilema. Iz straha da ne požure u potrazi za svojom srećom neki je propuste, a opet drugi su je možda predugo čekali, pa je opet ne bude. Šta uraditi i da li uopšte nešto uraditi? Ova mlada devojka, Jelena, je ipak nešto uradila. Prihvatila je poziv za izlazak i odlučila da nešto promeni u svom životu. Dakle, prvi korak je načinjen, nazad nema. I ne treba se vraćati ni osvrtati, treba uvek ići dalje, ma koliko to u nekim situacijama teško i turobno zvučalo. Jelena je te večeri ostavila suze, patnju i mučnu vezu iza sebe i odlučila da se opusti da, možda, nekome da novu šansu. Upoznala je Dalibora. Još jedan Dalibor. Ne, nije sanjala, samo nije verovala u prvi mah. Učinilo joj se da nije dobro čula ime, pa ga je zamolila da ga još jednom ponovi. Da, dobro je čula-Dalibor, nema sumnje. Sada je malo ustuknula, ali nije smela dozvoliti da joj to pokvari raspoloženje. Bilo je još društva, pa je na trenutak skrenula misli na društvo, ne bi li činjenicu koju je saznala malo potisnula. Slučajnost ili sudbina? Kažu da se ništa ne dešava slučajno, ali zašto isto ime opet, zašto sada, kada se svojski trudila da to ime, ime osobe koja je povređivala poslednjih godinu dana, zaboravi. Konačno je rešila da ide dalje, da nekom novom da šansu i eto, život joj se ruga ili je, možda sapliće. Na šta da misli, čemu da se nada? Dok se lagano povlačila i bila sva u svom svetu i sa svojim mislima, trgao je njegov glas i nežan dodir po ruci.
Upitao je: „Jesi dobro? Malo si odlutala. Zar smo ti toliko dosadni?“
– „Ne, nipošto, oprosti, baš sam blesava, nešto sam se zamislila, izvini“.
Nasmešila se blago i kada je dočekao isto tako topao osmeh, a još topliji dodir po ruci, odmah joj je bilo lakše.
Razgovor je krenuo svojim tokom. Atmosfera je postajala opuštenija, to joj se jako dopalo. Uspela je da se opusti da se našali koji put na račun društva, ali i na svoj račun. Jelena je simpatična plavuša i možda jedna od retkih koja voli da se šali na račun plavuša, dakle, i na svoj račun. Njene šale su se dopale i ostalima i bile su lepo prihvaćene, iako je bila nova u društvu, to je još više okrepilo. Nije ni primetila kada, ali u jednom trenutku je u klubu postalo toliko bučno da su Dalibor i ona sada već sedeli toliko blizu jedno drugog da bi se mogli čuti, da je osetila njegov topao dah na svom vratu. Naježila se malo od njegove blizine, ali joj je prijalo. Nije se odmicala, kao što bi to radila obično kada razgovara sa nekim koga je tek upoznala. Ćaskali su neobavezno, ali su se jako dobro razumeli, što je njoj bilo mnogo važno. Imala je problem da ukoliko joj se neko ne dopadne odmah, ukoliko na nju ne ostavi dobar prvi utisak, da onda postavi distancu i da joj je teško da razgovor nastavi. To sada nije bio slučaj, naprotiv, jako lepo i opušteno su razgovarali. U jednom trenutku je Jelena primetila da ga sluša jako pažljivo i imala je utisak da su sami, iako je bilo veliko društvo u kome su se nalazili. Jednostavno se isključila iz razgovora sa ostalima i pogledima je pratila samo njega, a isto tako pomno ga je i slušala. Poželela je da zaista budu negde sami. U tom trenutku kao da joj je Dalibor pročitao misli. Njegova ruka je krenula ka njenoj, a njena je spremno dočekala njegovu. Primetila je toplinu i to je prijalo njenoj hladnoj ruci. Šapnuo joj je da bi bilo dobro da nestanu na kratko i da ostali verovatno to neće ni primetiti, jer su zauzeti nekim svojim razgovorima koji Jelenu i njega baš nisu ni interesovali. Ona se nasmešila i klimnula glavom. Daliboru je to bilo dovoljno. Ustali su i izgubili se u noći. Noć je bila svetla, jer je mesec bio pun. Bilo je jako hladno i Dalibor je to iskoristio da je zagrli. Tada se istopila u njegovom zagrljaju i osetila se kao zrno graška, jer je bila jako sićušna u odnosu na njega. Noć, kao stvorena za ljubav, a fluidi su svakako proradili. Pošto je bilo hladno za šetnju, Dalibor ju je odveo u auto i otišli su da se malo provozaju.
Zaustavio se na jednom mestu izvan grada. Bio je to prelep vidikovac koji je gledao na ceo grad. Iz auta su posmatrali grad kao na dlanu, a mesec i lampioni su im osvetljavali horizont. Kao što se pred njima pružao prelep horizont njihovog grada, tako se i u Jeleninom životu otvarali novi horizonti. Odlučila je da ne razmišlja puno i da se prepusti čarima grada i čarolijama noći i da uživa, pa šta bude. Jelena je jako skromna i svedena devojka, koja puno razmišlja pre nego što nešto uradi. Prvo razmisli o posledicama, pa onda se usudi da nešto uradi. Sada je prelomila. Odlučila je da uradi nešto drugačije za promenu. Bili su jako blizu jedno drugom, usne gotovo da su im se dodirivale, ali poljupca još nije bilo. Sve vreme je Jelena potajno proželjkivala da je Dalibor poljubi, a sada se nekako spetljala i postidela. Dalibor je strpljivo čekao svoj trenutak, ali pitanje koje joj je postavio je malo ubilo u pojam. Pitao je da li ima dečka. Jelena se zamislila. Nije znala šta da odgovori, budići da nije skroz raskrstila sa prošlošću, nije zvanično raskinula sa drugim Daliborom, ali odavno tu ljubavi nije bilo. Odavno je sve to bilo mučenje, mučenje koje je trebalo prekinuti. Razmislila je malo. Malo se kolebala, malo je falilo da kaže da ima dečka i da odustane od svega, ali nešto joj nije dalo. Izgovorila je sudbonosnu rečenicu: „A, zašto je to bitno?“ Dalibor joj je odgovorio: „ Pa, u pravu si i nije bitno.“ I onda se desio poljubac.
Bio je jako nežan i dug. Jelena dugo takav nije osetila na svojim nežnim usnama. Kada se poljubac završio, oboje su ludački prasnuli u smeh. Valjda nisu mogli da veruju šta se upravo dogodilo i jer su to već neko vreme silno želeli. Za prvim poljupcem je usledio i drugi, a onda i treći i tako u nedogled. Svaki sledeći je bio bolji i nežniji, strastveniji od prethodnog. Tek kada su lampioni počeli da se gase u gradu, shvatli su da uskoro sviće, jer su bili izgubili pojam o vremenu. Bilo je vreme da krenu svojim kućama, a nisu se mogli odvojiti jedno od drugog. Jelena je shvatila da nije uzela njegov broj telefona, kao ni on njen i uradila je nešto što stara Jelena, koja je bila do pre par sati, nikada ne bi. Sama je iz njegovog džepa uzela mobilni telefon i upisala mu svoj broj, a onda kada je on hteo da vidi koliko je sati, jer je ujutru trebalo da radi, ona je sakrila njegov mobilni i nije ga puštala da dođe do njega, kako bi mu ukrala još par trenutaka i kako bi još malo bili zajedno. Njega je to malo začudilo i iznenadilo, ali prijatno, jer je i njemu bilo lepo u njenom društvu. Sada je zaista bilo krajnje vreme da krenu. Odvezao je njenoj kući i teška srca su se rastali. Obećao je da će se čuti uskoro. Ona od uzbuđenja dugo nije mogla da zaspi. Osmeh joj nije silazio sa lica. To joj se jako dugo nije desilo. Možda je uspela par sati sna da sklopi kada su prve poruke počele da pristižu. Drugarica sa kojom je izašla prethodno veče i preko koje je Dalibora i upoznala je počela da je zadirkuje gde je nestala iz društva, da se nije izgubila, da li je to nova ljubav na pomolu ili samo ubijanje vremena i lečenje starih rana? Odgovorila je da je to ubijanje vremena, a da je samo neko mogao u tom trenutku da vidi njen osmeh i njene okice koje su sijale čudnim sjajem. Ne, to nikako nije bilo samo ubijanje vremena, bilo je mnogo, mnogo nešto jače i lepše od toga. Posle par sati konačno se javio i Dalibor. Srce joj je jako lupalo i jedva je uspevala da dođe do daha da mu odgovara na ono što je pitao. Nije mogla da prepozna sebe. Prosto je blistala. To je ono što joj je nedostajalo i ono što joj je sada dalo motivaciju i snagu da raskrsti sa propalom vezom. Odmah je pozvala drugog Dalibora i rekla da dolazi još istog dana za Beograd, da se moraju videti i da moraju razgovarati o nečemu jako važnom. Sa novim Daliborom se čula i pre polaska i bila je jako tužna što se nisu uspeli videti.
Kada je stigla u Beograd, nije časila časa i raskinula je tu već propalu vezu. Sada je mogla da odahne, velike korake je načinila i povratka nije bilo, niti je ona želela da ga bude. Sa Daliborom je nastavila svaki dan da se čuje. Slao joj je gomilu poruka kojima je svakog dana sve više osvajao. Ova razdvojenost je sada za njih bila vatreno krštenje. Uspešno su je prebrodili i oboje jedva dočekali da se napokon vide posle 15 dana razdvojenosti. Ona se bojala kako će on sve to prihvatiti i da neće možda da se uplaši i pobegne ili da izgubi strpljenje, jer je ona morala biti u Beogradu zbog obaveza na fakultetu koji je upravo tamo upisala. Bojala se da će ga to odbiti, ali želela je da nastave. To su za nju bili novi počeci. Od njega, kao ni od fakulteta nipošto nije htela da odustane. Mnogi su im davali rok od par meseci. Govorili su da neće izdržati, da nisu jedno za drugo, da nisu par. Njima dvoma je to samo dalo dodatnu snagu da sačuvaju ono što su počeli graditi i da se ne obaziru na zle jezike koji će svakako nešto pričati, jer je njima to duševna hrana. Sada su samo hteli da uživaju u upoznavanju i lepim trenucima, ostalo za njih nije postojalo i nije ih doticalo. Mirno i lepo proveli su i proslavili dva meseca svoje veze. Sve je bilo jako romantično, zanimljivo, lepo. Trenuci su im bili ispunjeni iščekivanjima, poljupcima, lepim rečima. Nije bilo zime za njih. Neki su pokušali da ih posvađaju podmetajući im priču na koju je Jelena umalo nasela, a onda je uključila mozak i shvatila da to ne pije vodu. Ta sitnica je samo ojačala njihovi vezu.
A, onda. Onda je došao poziv za vojsku. Nadali su se da će možda dobiti Beograd ili nešto bliže da budu blizu, ali nije bilo tako. Ni to čak nije uspelo da ih pokoleba. Odlučili su da ostanu zajedno i da se bore za njihovu vezu. Bližio se dan njegovog odlaska u vojsku. Ona je, naravno, bila pozvana na veselje. Naravno, da je prihvatila da dođe, samo ga je molila da je još svojima ne predstavlja kao svoju devojku. Obećao je da će tako biti. Međutim, nije izdržao. Upoznao je sa svojom porodicom i time joj dao do znanja da mu jako znači i da je bitna u njegovom životu. Jelena,
takva, kakva je, sva spontana i posredna, pobrala je simpatije većeg dela njegove porodice, a onaj manji deo je pak bio skeptičan, prognozirao im je skori kraj i priželjkivao, ali oni se nisu dali. Za Jelenu je upoznavanje njegove porodice bila velika stvar, jer njoj njena porodica jako znači i voli decu, a u njegovoj je bilo puno dečice, puno malih anđela koje je ona odmah zavolela, a i oni nju. Uz obostrane simpatije, druženje sa njegovom porodicom se nastavilo i sutradan. Ovoga puta su bili kod njega kući. I to je bio veliki korak u Jeleninom životu, jer je on sada bio prvi momak kod koga je ona kao zvanična devojka otišla kući. To ih je još više vezalo i zbližilo.
Došao je i dan njegovog odlaska u vojsku. Ona ga je otpratila sa njegovim društvom, a on je hrabro ušetao u kasarnu kao pravi vojnik, ali je ipak zastao da joj pošalje poljubac. Dok je bio u vojsci, oboje su željno iščekivali susrete, pozive. Meseci su prolazili, a njihova ljubav je postajala samo jača i veća, uprkos svim lošim prognozama kojima su se skoro svi oko njih bavili. Nekim ljudima su čak lični životi u nekim momentima bili po strani, jer su se toliko bavili životom i vezom Dalibora i Jelene, ali oni se nisu dali. U inat svima, bili su idelan par i imali su lepu vezu. Krenula su već ogovaranja na račun visine, jer je on visok, a Jelena je sva sićušna i niska. Dugo im je zaista trebalo da i to iznađu kao razlog i prognozu eventualnog neslaganja i kraja. Radilo se samo o sujeti i o tome da je uvek u tuđem loncu vruće, uzbudljivo, pa bi da oni to još malkice začine i zabibere. Pokušavali su mnogi na razne načine da ih pokoloebaju, da uvrede majušnu Jelenu, ali se ona nije dala. Samo bi spremno odgovarala: „ Kome se ne sviđa kakav smo par, ne mora da nas gleda!“ Odmah bi ućutkala zle jezike. Meseci u vojsci kažu sporo prolaze, ali sporo su prolazili i Jeleni bez Dalibora. Ona je bila u Beogradu, a kad god bi Dalibor mogao da izađe na vikend, ona bi naštimovala da i ona tada ode kući, samo da bi njega videla. Dočekali su i da tih 6 meseci vojske prođe. Njihovoj sreći nije bilo kraja. On joj je par puta ponovio da bi voleo da se vrati vreme kada su devojke koje bi dočekale momka iz vojske, momci koje bi dočekale, ženili. Tu se mislilo na to da, ukoliko veza opstane i dok je on u vojsci, da je ona ta. Jelena se smeškala na te izjave, ali nije krila i da je počela razmišljati kako bi im bilo lepo i da do kraja života ostanu zajedno. Već su počeli da grade neke zajedničke planove. Veza je itekako opstajala i bivala jača. Dalibor joj je priznao da ne zna prosto šta mu je to uradila. Ni sa jednom mu nije bilo tako. Priznao je da je počeo da se zaljubljuje. Tada je i ona počela da razmišlja da se možda i ona zaljubljuje, samo to još nije smela sebi da prizna, a ni njemu, poučena prethodnim lošim iskustvom. Jednostavno, puštala je da sve ide svojim tokom, a išlo je idealno. Nije bilo stvari oko koje se oni nisu mogli dogovoriti, nije bilo prepreke koju oni zajedno nisu mogli preći.
Funkcionisali su fenomenalno. Počeli su da misle kao jedno, da rade kao jedno, da planiraju kao jedno. Kada su proslavili prvu godišnjicu veze, bili su presrećni. Za oboje je to bila velika stvar i najbolja potvrda onoga što su proživeli i za šta su se borili u prethodnom periodu. Za prvom gidišnjicom, koju su proslavili uz romantičnu večeru, sami, kod Jelene u stanu uz iznenađenje u 00:00, poklon, lanac sa priveskom u obliku srca koji je postao simbol njihove ljubavi i još par sitnica, nizale su se i ostale godišnjice. Druga, a za njom i treća. Sve je bilo idealno i ništa nije ukazivalo na bilo šta što bi moglo da pokvari njihovu sreću, vezu ili ljubav. Imali su planove da se vere na četvrtu godišnjicu svoje veze i da počnu živeti zajedno. Sve je postalo ozbiljnije, ali i lepše, jer se bližio trenutak njihovog sjedinjenja do kraja života. Jelena je bila presrećna. Svoju sreću uopšte nije skrivala. Mnogi su bili ljubomorni na njihovu vezu, kao i prvog dana, ali su oni uprkos svemu trajali. Jednog dana je Jelena slučajno uzela Daliborov telefon, čisto onako, da odigra igricu, a inače, nije imala običaj da ga bilo kako proverava, jer mu je bezgranično verovala. Taj trenutak ipak nije bio slučajan, kasnije se pokazalo, ali tada je Jelena još uvek živela u svom svetu i nije primetila ništa neobično, mada je malo uplašila Daliborova reakcija kada se vratio iz kuhinje i zatekao je sa njegovim telefonom u rukama. Viknuo je: „Ostavi to, šta će moj telefon kod tebe“. Jelena je u tom trenutku već i bila planirala da spusti telefon na sto, jer je odlučila da igricu ipak ne odigra. Samo joj je u jednom trenutku prošlo kroz glavu da mu uđe u poruke, ali joj nešto nije dalo. Stresla se od same te pomisli da bi možda nešto otkrila i ostavila je telefon na sto. Tada je on ušao i napravio scenu, on, koji nikada nije imao običaj to da radi. Jelena se našalila da li nešto krije, pa joj ne da telefon, ali je vešto odgovorio da ne krije ništa, samo ne voli da mu diraju telefon i uzeo ga kod sebe. Stavio je telefon u džep. Otišli su u spavaću sobu, gledali TV i on se pobrinuo vešto da Jelena zaboravi na malopređašnji dogaćaj. Uspeo je u tome. Jelena je opet bila bezbrižna kao i maločas i nije ni slutila šta se krilo iza tog malog incidenta, koji nikako nije bio uobičajen u ovoj vezi.
Jelena je ubrzo morala da se vrati svojim obavezama u Beogradu. Čula se svaki dan, kao i obično više puta sa Daliborom. Rekao joj je da planira da pasoš izvadi, jer planira malo do Nemačke. Ona je normalno odreagovala na sve to i podržala ga kao i uvek, jer je on nju uvek čekao. Posle par dana upitala ga je da li mu je pasoš gotov i on je rekao da jeste. Pitala ga je kada namerava preko, na šta je on odgovorio uskoro. Ona se malo rastužila i našalila, a šta će ona bez njega. Ali, kao što u svakoj šali ima istine, kako kažu, tako je bilo i u ovoj, a Jelena nije ni slutila koliko. Ona je ovu rečenicu tek onako rekla, a ispostavilo se da je zaista ostala bez njega. On joj je na to odgovorio: „ Pa, nastavićeš studije, kao i do sada“. Ona je rekla: „ Pa, da i doći ću do tebe ili ti do mene, nije Nemačka preko sveta“. Tada je nastala prava drama, a da Lena nije ni slutila šta se krije iza odlaska preko. Dalibor joj je rekao da postoji jedan problem, Lena, koja je večiti optimista i pozitivac je i na to dogovorila: „ Pa, reci, rešićemo ga zajedno. Nije taj problem jači od nas!“ Bojim se da jeste ovoga puta, rekao je Dalibor Leni. Lena se malo začudila i probala je da situaciju popravi smehom, ali ubrzo je smeh na njenom licu zamenio strah. Strepila je šta to može biti. Tu je Dalibor započeo svoj monolog. Lena koja uvek puno priča, sada je samo ćutala. Dalibor je kao iz rukava istresao svoj plan: „ Znaš…Ja idem…Idem i ne znam koliko ostajem, ne znam kada se vraćam i da li se vraćam. Možda ostanem godinu, dve, deset, možda se nikada ne vratim“. Lena je zanemela, a onda je u svom stilu probala da popravi stvari. „Ma, ljubavi, nije to strašno, izdržaćemo mi i to. Tolike godine smo izdržali, šta je to za nas?„ „Lena, bojim se da neće biti tako jednostavno. Znaš…ja idem, ženim se…“ Lena nije verovala svojim ušima. „ Molim, rekao si ženiš se, otkud to, kako to? S kim?“ „ Ne znaš je. Neka Bojanova drugarica!“ „Ljubavi, ti se malo šališ sa mnom?!“ „ Ne zovi me tako!“ Dreknuo je dubok muški glas iz slušalice. „Ja nisam tvoja ljubav. Ti me ne voliš. Ti samo misliš da me voliš. Ubedila si sebe u to. Biće ti bolje bez mene. Ja nisam za tebe, ja sam loš“. „Dalibore, ne govori to, molim te. Pričaš gluposti, ja te obožavam. Ne radi mi to. Ne možeš ti znati šta ja osećam. I, ti si najbolji za mene. Za mene drugi ne postoji.“ Jecala je Lena u slušalicu mobilnog telefona koja je postajala vlažna od njenih suza koje su se slivale niz lice. Bile su teške Daliborove reči, to je Lenu bolelo, jer ga je obožavala. „ Dalibore, hoćeš da dođem sutra kući da lepo razgovaramo, molim te. Ne moramo biti više zajedno, ako ti to ne želiš, ali duguješ mi objašnjenje. Volela bih da popričamo lice u lice. Neću ići kod svojih, niko neće ni znati, dolazim kod tebe. Moramo da razgovaramo. Duguješ mi to“. „Lena, je l imaš sat?“ „Nemam Dalibore, šta će ti sada sat? Razgovaramo o nama.“ „ Pa, da imaš, znala bi da je kasno!“ „Dalibore, kasno za šta? O čemu ti govoriš?“ „Kasno za nas, za sve. Računaj da od danas imaš u meni starijeg brata. Ja ću uvek biti tu za tebe za šta god da ti treba, ti si divna devojka, ali ovde je kraj. Ja idem dalje, bez tebe, bez nas“. „Dalibore, da li ti shvataš šta mi govoriš?“ „Da, Lena, znam šta sam rekao. Nemoj dolaziti, nećeš me naći kod kuće“. „Daliboreeeee…Nije mi dobro, srušiću se…molim te, ne govori to…“ „Da, Lena. Tako sam odlučio.“ „Dalibore, zašto ne želiš da me vidiš?“ „ Slab sam na ženske suze, ne želim da ih gledam.“ „Dalibore, jako si sebičan. To što ih ti ne vidiš, ne znači da ih nema. Jako si me povredio“.
U tom trenutku je Leni ispao telefon, počela je da plače, knedla joj je bila u grlu. Do njenog mozga nikako nije moglo da dođe ono što je Dalibor upravo rekao. Po glavi su joj se motale svakakve stvari. Nije jela ništa, nije spavala, samo je plakala. Htela je da se spakuje da odmah ode kod njega, ali joj drugarice nisu dale. Ubedile su je da ne treba da se ponižava i da se izlaže još većem stresu, jer je jako slaba. Drugarice su bile u pravu. Leni je pozlilo. Posle 3 dana ne jedenja i ne spavanja, Lena je dehidrirala i završila u bolnici. Dok je bila na aparatima i infuziji, misli su joj se malo razbistrile. Zahvaljujući ljudima koji su bili oko nje, shvatila je da treba da nastavi da živi i da bude zahvalna na još jednom danu života. Shvatila je da treba da se bori, ali ne više za njih, jer je on njih jevtino prodao, već za sebe. Kada je izašla iz bolnice, prvo što je uradila, sklonila je njegove slike. Najteže je bilo skloniti najveću zajedničku sliku s početka njihove veze koja je bila na radnom stolu, tako da je Lena prvo uvek ugledala nju kad se probudi i dugo gledala u nju dok ne zaspi. Ruke su joj drhtale, dok je sklanjala tu sliku. Stavila je sliku svoje braće da to mesto ne bude prazno, dok se ne navikne. To je bio veliki korak za nju. Mnogo boli, kada za nečim ostane praznina, a posebno kada u srcu još ima toliko ljubavi, da ne zna šta će sa njom. Borila se sa svojim osećanjima, sa samom sobom. Noći su bile najteže. Često bi sanjala njihove srećne trenutke. Mislila je, želela je da veruje da je tak kraj samo noćna mora i da će sve biti po starom kada se probudi, ali na javi nije bilo tako. Patila je, plakala, mučila se. On je zvao po navici dok je još imao aktivan omiljeni broj, da ne propadne i bezobraznik joj je pričao o planovima sa devojkom koju će ženiti. Prvo joj je prodao priču da će se ženiti zbog papira, a kada mu je ona rekla da se prodaje jevtino, onda je okrenuo priču. Rekao je da se zaljubio i ona u njega. Nije hteo da joj kaže ko je ta devojka, a onda je ona povezala kockice i shvatila da je to rođaka njegove kumice. Priznao joj je da je u pravu i da su se sreli letos. Prevario je tada Lenu sa njom. Planirao je da joj kaže, ali nije mogao. U međuvremenu je dogovarao sa tom devojkom kada da ide preko, kada će se veriti, kada venčati. Sada je sve to dotuklo Lenu. Bila je skrhana od bola. Njegova porodica, bar jedan deo je bio uz Lenu. Zvali su je da joj daju podršku, ali su joj samo otežavali, jer su je podsećali na njega i pričali o njemu. Svet joj se srušio za tren. Nije mogla verovati da se to događa. Stalno se pitala zašto? Bila je slaba, nije mogla da se ne javi kada bi je zvao, a i sama je okretala često njegov broj. Sve je još uvek bilo tako sveže, da se nikako nije mogla navići na realnost. Snovi, iluzije, planovi, sve je to palo u vodu. Lena je za sve to vreme morala da bude hrabra, pribrana i da uči, kao i da svaki dan ide na fakultet. Kako? Bilo je mnogo teško. Često se nije libila da zaplače u gradskom prevozu ili na času kada bi se setila svega. Gutala je knedle. Sa njim je otišao veliki deo nje. Dok je on imao planove za budućnost, ona je imala plan samo da preživi sve to zbog ljudi koji su je voleli. Period posle raskida je Leni bio najgori u dotadašnjem životu.
Život se koliko-toliko nastavio, morao je. To je bilo najtežih godinu dana u Leninom životu. Niko nije bio dovoljno dobar da zameni njega. Ona je svima nalazila mane i nikome nije htela da da njegovo mesto. Bilo je prolaznih mladića, ali sve fijasko za fijaskom. Ona nije htela da im da šansu, svaki novi početak bi se jako brzo završio. U međuvremenu je Dalibor otišao na more sa svojom Nemicom. Zli jezici su jedva dočekali da Leni to kažu. Nju je ta vest pogodila, ali znala je da ništa ne može. Samo je jednog dana Leni zazvonio telefon, bio je njegov broj. Nije bilo imena, jer ga je obrisala, ali je broj, naravno, znala napamet. Bojala je da se javi. Nije se javila. Telefon je ostavila u sobi, a ona je izašla napolje Ostavila ga je da ne bi došla u iskušenje da se javi. Sa drugog broja je njegovom bratu poslala poruku da je ne zove možda on sa Daliborovog broja, jer je on na moru. Miloš je odgovorio da je nije on zvao i da bi je zvao sa svog broja. To je kod Lene probudilo radoznalost. Zašto li je on zove, a sa Nemicom je na moru? Otkud to? Mislila je da hoće da joj se hvali kako mu je lepo i nije htela da se javi. Sledećeg dana je zvao neki br. Na brzinu je pogledala i učinilo joj se da je neko zove s fiksnog iz Beograda i javila se. Šok i muk kada je čula glas. To je bio Dalibor, ona nije dobro pogledala u ekren, nije bio Beograd. On je zvao sa fiksnog. Zabezeknula se. Na pitanje zašto je zove, odgovorio je da je hteo da je čuje, odavno nije. Njoj je sve to bilo čudno. Pitala ga je zar nije na moru sa njom? Rekao je da je bio i da se vratio. Ona je otišla za Nemačku, radi, a u septembru treba da se preseli u nov stan, pa će tada i on otići i venčaće se, živeće zajedno. Lenu je to iznerviralo, spustila mu je slušalicu. Znala je koliko ga to nervira i namerno je to uradila. Odmah je poslala poruku njegovoj sestri da pita kakva je ta i šta je tu bilo. Ona joj je odgovorila da je jako lepa i dobra. Ne zna dobro srpski, ali su se snašli. To je prevršilo svaku meru, Lena je tu pukla i odlučila da prekine kontakt sa svima njima. Svi su je mnogo povredili. Samo joj je početkom avgusta stigla poruka od njegove sestre zašto joj nije čestitala rođendan, Lena je odgovorila: „ Dok sam ti bila snaja, to sam uvek prva radila, a sada imaš novu snaju, pa neka ti ona čestita rođendan“ Odmah je Marija pozvala Lenu i rekla joj da je ta Nemica to već uradila, ali da joj ona nije nikakva snajka. To je Lenu zbunilo, upitala je : „Pa, kako nije. Zar Dalibor i ona nisu išli zajedno na more, zar nije bila kod vas kao snajka?“ Marija joj je rekla da jesu bili zajedno na moru, ali ga je ona ispalila i posle par dana zapalila preko, a njega ostavila tamo. Ona je već u Nemačkoj imala nekoga i nikada nije ni nameravala da se uda za Dalibora, on joj je dobro došao kao sponzor i da je ugosti kad dođe u Srbiju, a nikada ništa sa njim nije ni planirala, a kamo li da mu sredi papire ili još gore da se zaljubila u njega. U Sabininoj glavi su bili planovi totalno drugačiji od Daliborovih i ni u čemu se nisu dodirivali. Sada je Leni bilo jasno zašto je Dalibor nedavno zvao. To nije bilo slučajno. Sada kada mu se Lena nije javljala, to ga je navelo da je još upornije zove. Javio se tada, pa je napravio malu pauzu. U međuvremenu je Lena srela dečka koji joj je vratio osmeh na lice.
Kada je konačno stala na noge Dalibor se opet javio. Sada mu je krivo što Lena ima nekoga, a do nedavno je stalno provocirao svojom navodno idealnom vezom. Lena mu je rekla da sve zna i da ne mora više da laže. Zna da nije više sa Nemicom, ako je ikada i bio sa njom, možda samo u svojoj glavi i da je malo ostavi sada, jer kada je on njoj trebao, nije ga bilo briga, a sada želi da se vidi sa njom. Neko vreme je Lena ostala čvrsta u svojoj odluci i nije želela da ga vidi, a onda je odlučila da se ipak vide, da mu pokaže da blista. Videli su se prvi put posle mnogo, mnogo vremena. Osećaj je bio i više nego čudan. Osećanja su bila pomešana. Dalibor je indirektno priznao da se kaje i da mu Lena znači. Njegov problem je oduvek bio to što on nikada nije umeo rečima da izrazi svoja osećanja, ali sve na njemu, čak i njegovi pokreti i uzdisaju su odavali to da mu je stalo do Lene i da ga privlači, ali avaj sada je izgubio i bila mu je zabranjena. Lena je dugo plakala posle njihovog susreta, jer ni ona nije ravnodušna prema čoveku koga je nekada mnogo volela, a možda ga u dubini duše i još voli. Mnogo je dobar dečko sa kojim je sada i obožava je, tako da nije zaslužio da ga ostavi, a i drag joj je, a sa druge strane drhti kada je pored Dalibora. Sada je Lena rešila da ubedi sebe da ne sme biti sa Daliborom. Potiskivala je svoja osećanja prema njemu, jer život nije fer, ali ne može da mu se vrati, iako ga još voli. Ne želi da živi u strepnji i nije sigurna da neće ponovo uraditi nešto nalik onome što joj je jednom već uradio. Sputavala je sebe i razmišljala da odabere mirniji život, bez strasti, ali sa puno poštovanja. Lena se dugo lomila, nekih pet, šest meseci. To je počelo da se primećuje na njoj, smršala je mnogo. Dugo je držala sve u sebi, da li da odabere onoga koga voli i da oprosti i pređe preko svega ili da ostane s nekim koga ne voli? Trudila se da zavara sebe da može da zaboravi, da može prestati da voli Dalibora, a znala je u dubini duše da nije tako i da nikada neće biti tako. Teške su, najteže odluke koje moraš doneti sam. Konačno je prelomila i odlučila da se vrati čoveku koga voli. Odabrala je Dalibora. U odluci joj je pomoglo i to što je dečko s kojim je pokušala da ga zaboravi, konačno pokazao pravo lice. Ispostavilo se da i nije tako dobar kao što se činilo. Priznao je Leni da je sve vreme znao da ona voli Dalibora i da je sebično držao uz sebe i uživao dok je gledao kako se grči i muči. Tu je kap prelila čašu. Shvatila je s kim ima posla. Presekla je. Ostavila je sve zbog Dalibora. Susret sa njim posle toga joj je pokazao da je napravila pravi izbor. Dalibor je njoj suđen. Sada su u fazi kada pokušavaju nadoknaditi propušteno i ispraviti svoje greške. Još sve nije na svom mestu, ali će biti, jer prava ljubav ipak nije potrošna.