Kada siva izmaglica prekrije grad i kada još jednom dan ode na počinak, a pojavi se noć, kao nemi čuvar naših snova, još jednom pomisliću na tebe. Tiho ću prošaputati tvoje ime i po ko zna koji put do sad poželeću te kraj sebe. Poželeću da budeš tu kraj mene, podeliš sa mnom moje snove, da mi dozvoliš da te mogu sanjati, da te mogu voleti, da poželiš da me voliš. Budi tu da čuješ moj glas,da osetiš moj dodir, da osetiš moje usne. Budi tu da znaš da sam ti u srcu,u mislima, da me uhvatiš rukama, da osetiš moj dah na licu. Budi tu zato što divno je voleti, kada znaš da te netko voli, zato što divno je želeti, kada znaš da te netko želi. Budi tu, podeli sa mnom moje snove, jer i ova noć će proći i odneće sa sobom moje snove, a ja ne želim to. Ne želim da kada noć ode i moji snovi odu sa njom, i onda ti više nisi tu da bi se na smiraju dana moji snovi vratili sa tobom. I tako iz dana u dan. Nekada uvek isto, a nekada drugačije. Noćas me ne pitaj ništa, budi tu kraj mene, oseti moju ruku u tvojoj, sjaj mojih očiju koje ti žele poslati poruku, poruku ljubavi. Noćas me ne pitaj ništa već pusti da ti pokažem ono što osećam, pusti da zajedno odsanjamo san, pusti da te srce vodi, jer samo tako ćes znati šta želiš. Noćas me ne pitaj ništa, jer reči su suvišne…
