Prazno je vece, bez poruka,poziva, makar i jednog pogleda. Prazan je dan bez mahanja i poljupca u obraz, ko smo mi? Da li smo buduce, ili bivse ljubavi, vise ne znam sta da mislim?! Zasto je Bog tako okrutan prema meni,ostala sam bez recenice koja bi mozda uspela da bude ona prava, ili koja bi uspela da nas baci na dno. Tisina u ovoj praznoj sobi, sobi za dvoje. Cuvam neko posebno mesto za tebe, tu uz mene na polovini kreveta, onde gde se sva moja osecanja prelamaju, gde su donete mnoge odluke, gde sam zakljucila da hocu da te volim, ali ti, neodlucan si, gde cu sad i kako cu dalje ne znam. Neizvesnost ubija. Boli moja bivsa,sadasnja i buduca ljubav. Boli starsna pomisao na „ono“ vece kada su nam se pogledi sretali u krugu pakla, u trouglu ljubavi,iako to nisu smeli! Boli onaj strasni lepi poljubac, na neki sasvim neobican nacin, meni neobican. Sami, ti i ja, prostorija jedan sa jedan, i obraz, poljubac, usta, poljubac, i tako jedno dva minuta u trouglu pakla! Bolestan,ali najlepsi poljubac,poljubac koji je sve moje probleme resavao, i recenica „idi,ubice me decko“. Poljubac koji je doneo odluku da bih sa tobom i na kraju sveta,ali, ali da li ti zelis to, ili samo moje srce zeli tebe,pitam se, a odgovora nikud’ !!
