Nikad te neću zaboraviti

Ah već je 7 sati,moram početi da se spremim za školu.Odjedom cuje se poznati zvuk motora.Brzo sam se spremila i sišla dole.Napolju me je čekao on,Miloš.Stajao je pored motora i držao kacigu u ruci,prisao mi je i poljubio me u obraz.U tom trenutku prošla je jeza kroz mene.“Jel si sprema?“ pitao me je,znao je da se plašim motora.“Kada sam sa tobom nemam potreba za strahom,zar ne?“ Kad sam se sa njim vozila osećala sam neku sigurnost.Krenuli smo,za par minuta stigli smo do škole.Polako sam sišla sa motora i pitala ga „zar ti nije teško da me svako jutro vožiš u školu?“.Samo se slatko nasmejao i rekao “ ja radim samo ono što volim,a volim da te vozim u školu“.U tom trenutnku je došao autobus sa đacima,svi su nas gledali.Verovatno su se pitali zašto je tako zgodan momak sa debelom devojkom.Odgovor na to pitanje nisam ni ja znala. Jasmina je došla kod nas,Miloš se već spremao da krene.Upalio je motor i brzo je odmicao.Nekad bih pomislila da je ovo sve san,da ovo ništa nije stvarno.Jasmina i ja smo krenule prema učionici,dok smo išle prišla nam je Bilja i pitala me „jesi li ti stvarno sa Milošem?“ Nisam joj ništa odgovorila,samo sam se nasmejala.U školi je bilo kao i obično.Završio se šesti čas i ja i Jasmina smo izašle iz škole.Napolju me je već čekao Miloš,nismo odmah krenuli kući.Dogovorili smo se da idemo zajednu u Pikaso.Miloš,Jasmina i ja seli smo i naručili piće.Pričali smo o svemu i svačemu.Vreme je brzo proletelo,Jasmini  je stigao autobus tako da smo i mi krenuli.Miloš me je ostavio na pola ulice,nisam htela da nas vide moji mama i tata zajedno.Miloš je mom tati dobro poznat,ali ne kao moj dečko nego kao momka koji je privođen zvog tuča i prebrzih vožnja. Da  tata zna  da se viđam sa njim,sigurno bi mi zabranio da se viđam sa njim.Najbolje rešenje bilo je da krijem tu vezu od roditelja.Miloš je učestvovao u uličnim trkama,par puta sam i ja išla sa njim.To je bilo neverovatno iskusto,adrenalin raste,a srce hoce da ti iskoči.On je  jedan od najboljih vozača,uvek pobeđuje.Miloš je takođe član Belgrajd bojs-to je grupa Zvezdinih navijača.Sve je počelo kao jedan sasvim običan dan.Miloš me je odvezao u školu,dopratio me je učionice,stajali smo ispred,nismo ušli unutra.Vreme je prolazilo i nisam shvatila da je zvonilo.Kad sam videla da dolazi Đaković(,,moj omiljeni nastavnik matematike,,) krenula sam da uđem,Miloš me je uhvatio za ruku i lagano povukao prema sebi i poljubio u obraz.Ušla sam unutra i naravno Đaković me je odmah prozvao da uradim neki zadatk.Sva sreća pa sam znala da ga uradim,vratila sam se na mesto.Tada je on rekao ,,vidim da nemaš vremena da učiš,pošto svo vreme provodiš sa dečkom“.“Ali nastavniče ja sam dobro uradila zadatak“ rekla sam.I ceo razred je potvrdio.Naravno,to je namerno uradio jer me je video sa Milošem.Još mi je upisao 1 jer nisam kao znala da uradim zadatak.U tom trenutku,sve što se skupljalo tokom godina izletelo je napolje.Prešao je svaku meru.Do sada sam bila ljubazna iako je on mene vređao.Ali sad je sa tim gotovo.Rekla sam mu svašta,kako je ološ najgori,matora drtina koja se iživljama nad nama i još svašta.Spakovala sam stvari u torbu i krenula napolje.Jer posle ovog nije mi padalo na pamet da ostanem u istoj učionici sa njim.Kako sam krenula da izadjem pitao me je kuda sam krenula.Nisam ništa rekla,samo sam nastavila da idem.Potrčao je i sto ispred vrata i rekao „nećeš izaći iz ove učionice“.Tada sam uzela mobilni i pozvala Miloša „hoćeš li molim te doći do moje učionice“ rekla sam mu.“Naravno,evo me za 2 minuta“. „E sad ćemo da vidimo ko neće izaći i ove učionice“.Miloš je predpostavio da nešto nije uredu čim sam ga zvala da dođe po mene.Tako da nije ni kucao samo je ušao unutra.Kada je shvatio o čemu se radi rekao je Đakoviću, „ti kretenčino jedna ostavi je više na miru,to skim se ona druži i izlazi nije vaša stvar,i to ne mora da utiče na njene ocene“.Svi su nas gledali zapanjeni,kao da gledaju neku seriju.Đaković je ćutao i samo gledao,sigurno je mislio da ce ga Miloš istući.Miloš me je uhvati za ruku i odveo napolje.“Nemoj da se brineš,sve ću srediti“,šapnuo mi je na uvu i zagrlio tako snžno da sam mislila da će me ugušiti.Ali zapravo mi je prijao taj njegov zagrljaj,njegov miris…Izašli smo iz škole i krenuli prema Rumi.Negde između Kraljevaca i Rume počela sam da plačem,nekako sam morala da izbacim sve to iz sebem.Miloš je stao i pitao šta nije u redu.Nisam mogla da mu odgovorim samo sam ćutala.“U redu je ,sve će biti dobro,neće to on više mučiti“ rekao je pokušavajući da me smiri.Zagrlio me je.“Vodim te na jedno mesto“ rekao je .Osmehnula sam mu se i klimnula glavom.Shvatila sam da idemo u Beograd.Pitala sam ga kuda idemo ali rekao je da je to iznenađenje.Stao je ispred jednog kafića.Napolju su sedeli neki mladići 18,19 godina.Miloš je krenu prema njima,očigledno je bilo da se poznaju.Prepoznala sam jednog dečka što je sedeo to je Uroš,Uroš MIšić.Shvatila sam da su to članovi Belgrajd bojsa i da se spremaju da idu na utakmicu.Miloš me je predstavio i upoznao sa svima.Odmah je počela priča o koreografijama,pesmama i bakljama.Vreme je bilo da krenemo na utakmicu.Bila sam srećna jer se konačno ostvarila moja zelja-da provedem jedan dan sa Zvezdinim „huliganima“.Došli smo na Marakanu,neki momci su počeli da mašu zastavama,a Uroš je uzeo megafon i počelo je navijanje.Zvuk bubanja je odvikivao,naše pesme su nadvladale protivničke.Kad smo da li gol počela je bakljada,Miloš mi je dao da stavim fantomku.Ceo sever je „goreo“.Pevali smo,veselili se što  vodimo.Utakmica je zavrsena 3:0 za Zvezdu.Igor(dečko koga sam upoznala u kafiću) mi je prisao i rekao „Mala donela si nam sreću“.Nasmejala sam se,bila sam srećna.Izašli smo sa stadiona i stigli u isto onaj kafić.Uroš je pozvao Miloša u stranu,čula sam samo da govore o tuči.Nisam najbolje shvatila sve.Milos je rekao da će me odvesti kući.Rekla sam mu “ Idem sa vama pa šta bude bilo,daj mi samo tvoj duks i sve će biti u redu“.Jedva sam ga ubedila da me povede sa sobom.Čula sam kad je Uroš rekao nekom dečku(zaboravila sam mu ime) „opasna Mala zar ne?“.Miloš me je držao za ruku dok smo išli,“braniću te makar mi to bilo poslednje“ šapnuo mi je.Došli smo do jedne uličice,Miloš mi je rekao da stavim kapu.U tom trenutku moj život će se promeniti.Došli su i navijači Rada-sa njimo smo imali utakmicu tog dan.Krenuli smo jedni prema drugima i borba je počela.Prema meni je išao neki visok i krupan momak,na putu je bila neka daska,uzela sam je i svom snagom samahnula i udarila ga po licu.Pao je dole i videlo se da mu curi krv.Taj trenutak kad sam udarila tog dečka u meni se nešto probudilo.Adrenalin je rastao.Sada sa želela da udarim nekog,svideo mi se taj osećaj.Primetila sam jednog decka koji je stojao , krenula sam prema njemu i pocela da ga udaram,na čas sam skrenula pogled i taj dečko me je udario u lice,usna mi je prokvarila.Tada je Miloš dotrčao i počeo da ga udara.U tom trenutku sam shvatila da nisam od stakla.Miloš je bio povređen i nije mogao više da se bori,videla sam to,naskočila sam na tog dečka koji nas je napao i počela da ga udaram.Kad sam videla da je dečko gotov ustala sam i shvatila da smo oterali navijače Rada.Priznajem da mi se tog dana nasilje uvuklo pod kožu.Dok smo se vraćali Miloš je svo vreme ćutao i držao za ruku.Prilazili su mi neki momci i čestitali na hrabrosti „neki bi pobegli da su bili na tvom mestu,ali ti nisi “ rekao je jedan.Stigli smo do Miloševog motora i krenuli smo prema Pećincima.Miloš je stao između Kraljevaca i Rume na istom onom mestu gde je i pre stao.Sišao je sa motora i vrisnuo.Nisam shvatala šta se dešava.“na ovom mestu sam napravio najveću grešku u svom životu“Ništa nisam shvatala. „O kakvoj grešci pričas?“ pitala sam ga. „Ovde sam odlučio da te odvedem na utakmicu iako sam znao da će biti tuča“ rekao je. Ali ja sam se super provela.“ trebao sam te odveesti kući,nisam te trebao povesti sa nama,nikad sebi neću oprostiti što si se povredila“ rekao je. Tada mi je sve bilo jasno,“ ako je to svog toga što mi usna malo krvari nemaš razloga za brigu,sve je u redu“. “ nije u redu,rekao sam da te niko neće povrediti,a pogledaj usnu krvari.Prišla sam mu i poljubila ga,eto više me ne boli.Zagrlio me je snažno i rekao „oprosti mi zbog ovog“.Bože Miloše ja sam sama htela da idem,ja sam te naterala da me povedeš,nisi ti kriv.Niko nije kriv.Ovaj dan mi najbolji u životu uvek ću pamtiti ovaj dan.Danas  mi se ostvarila moja želja,da provedem jedan dan kao zvezdin navijač.I ti si mi to sve ostvario i zahvala sam ti na tome.A to što sam raskrvarila usnu je jedino samo uspomena na ovaj dan.Poljubio me je u čelo i krenuli smo kući.Svo vreme je ćutao,ostavio me je na centru i samo me je pogledao i otišao.Bila sam zabrinuta,znam da krivi sebe za sve ovo što se desilo ali zaista nije on kriv,ja sam ga naterala da me povede i ne žalim zbog te odluke.Dok sam išla kući srela sam Jasminu.“Jel ti je on to uradio?!“ zabrinuto je upitala.“ne naravno da ne“ rekla sam . Sad ću ti sve ispričati.“išli smo na utakmicu i bila je dogovorena tuča,Miloš je hteo da me odvede kući ali ja sam htela da idem sa njima,i super je bilo,neverovatan osećaj,naravno zaradila sam neke oziljke.Miloš sad misli da je on kriv za to što se desilo,nešto će se loše desiti osećam to“ rekla sam joj .Sutradan,Miloš nije došao da me odveze u školu.Tog dana imala sam neku čudan predosećaj.Zadnji čas imala sam fizičko,nisam mogla da ga radim nisam se osećala dobro.Sedela sam na klupi u sali,i razmišljala o Milošu.Nemanja moj drug iz razreda prišao mi je i rekao došao je neko došao da me vidi.Pojavio se osmeh na mom licu,izašla sam iz sale i ugledala Uroša.Znala sam da nešto nije u redu.“šta se dešava“ pitala sam Uroša.“ Miloš je u bolnici,sinoć je bio na trkama i pao je sa motora“ rekao je.Suze su mi krenule.Oko nas se okupila gomila drugova iz mog razreda.Svi su slušali naš razgovor.Uzela sam brzo torbu i izašla napolje.“ja ću te odvesti,sačekaj“ rekao je Uroš.Odvezao me je u bolniccu.Ušla sam u sobu i videla Miloša kako leži nepomično u krevetu.Glava i ruka bili su mu zavijeni.Sela sam pored njega,plakla i čekala da se probudi.Svo vreme sam ga držala za ruku.Osetila sam kako mi je stegao ruku,pogledala sam ga i videla sam da se probudio.Bila sam toliko srćna što je otvorio oči.Došli su doktori pregledali su ga i dali mi injekciju protiv bolova,ubrzo je i zaspao .Uroš je došao i rekao da će me odvesti kući,nisam htela da idem,ali Uroš me je nekako ubedio.Došli smo u Pećince,stao je sa kolima ispre zgrade.Zahvalila sam mu se za sve što je učinio.Ušla sam u stan plačući  i zatekla mamu kako plače.“pa gde si ti do sad,što se ne javljaš,znaš li koliko smo se zabrinuli za tebe“ rekla je mama.“celu stanicu sam podigao na noge da bi te našli“ rekao je tata. Bili smo u školi i rekli su nam neki tvoji drugovi da je neki dečko došao po tebe i da ste zajedno otišli.“ko je taj dečko“ pitala je mama.Nisam mogla više da ih slušam,nije mi bilo ni dočeka,samo sam želela da budem pored Miloša.Otišla sam u sobu i sela sam na krevet i plakala.Mislila sam kako je Milošu tamo samom.Petak je,probudio me je budilnig.Potpuno sam zaboravila na školu,nisam u stanju da idem.Ali moram otići,htela sam da idem kod Miloša ali ne vredi ,čula sam sinoć kako je tata naredio da me policija vodi i vraća iz škole.Tako da nema šanse da odem.Ispred me je čekao Palikuća-tatin kolega.“Ja ću te odvesti do škole“ rekao je.Nisam imala izbora,sela sam u policijska kola i krenuli smo.Pošto je škola odmah preko puta policije mogli su da mi prate svaki korak.Stali smo ispred policije i tu je Plaikuća parkirao kola.Otpratio me je do učionice i rekao da će me sačekati na velikom odmoru .“U redu“ rekla sam mu.Ušla sam u učionicu i svi su me gledali kao da sam ubila čoveka.Sela sam na svoje mesto.“šta se dešava,šta je bilo sa Milošem“ pitala me je Jasmina.Taman što sam htela da joj ispirčam,došli su Marina,Nikola,Nemanja,Brana,Uroš,Nataša,Bojana,Milan i još par njih,skoro celo odeljene je želelo da zna šta se to dešava.Neki iz radoznalosti,neki su bili zabrinuti za mene…“što te je dopratio policajac“ pitao me je Nemanja.On je jedan on mojih najboljih drugova,uvek je tu za mene.“ma tata je naredio da me voze i vraćaju kući,sinoć sam išla u bolnicu kod Miloša i zaboravila sam da javim mami i tati“ rekla sam .“a šta je to bilo sa Milošem“ pitao je Nikola.Rekla sam mu da je pao sa motora,da je slomio ruku i par rebara.“ ma ne brini se ti Micika,sve će biti u redu“ rekla je Brana.Nikola me je zagrlio i rekao „biće on u redu,a mi ćemo nešto smisliti kako da odeš da ga vidiš“.Bila sam svima zahvalna što su tu za mene,u takvim situacijama se pokazuje ko je pravi prijatelj.Za veliki odmor krenula sam na užinu sa Jasminom i Nemanjom.Palikuća me je čekao ispred škole,“ja sam iza vas,samo vi idite“ rekao je.“pa ti kao da si u pritvoru jeb***“ rekao je Nemanja.Pa izgleda kao da i jesam.Telefon mi je zazvonio,stigla mi je poruka od Nikole:Imamo plan,kad dođeš sve ću ti objasniti.A bar jednu dobru vest da dobijem danas.Otišli smo do Dade i vratili se i to uz sve policijsku pratnju.“odvešću te kući posle 6 časa“ rekao je Palikuća.Ušla sam u učionicu i Nikola mi je zgrabio ruku i povukao u ćošak,i ispričao plan.Moram priznati da je plan bio genijalan,nikad se toga ne bi setila.Plan je bio da izađem napolje na zanji izlaz,napolju bi me čekao Uroš,i morala sam da se vratim do 6 časa.Nikola,Nemanja,Jasmina i ja otišli smo do razredne da je zamolimo da me pusti da idem.Hvala bogu pa imam najbolju razrednu na svetu.“ako ideš da vidiš dečka u bolnicu možeš ići,ali ko će te odveti?“ pitala je razredna.“Uroš,on je najbolji drug od Miloša“ rekao je Nikola.“u redu onda,ali pazi vrati se do 6 časa , da ne bi bilo problema.Stvarno imam najbolju razredu.Nikola,Nemanja i Jasmina su mi pomogli da se iskradem iz škole.Uroš me je čekao napolju.Poljubila sam društvo i zahvalila ima na pomoći.Najbolji su prijatelji.Sela sam na motor i krenuli smo.Rekla sam Urošu da moram doći u  školu do pola 12.“ako se zapričam molim te podesti me da treba da idemo“ rekla sam mu.“Ma nema frke,mala“ rekao je Uroš.Kad smo stigli bilo je već 10 sati,to znači da imam još samo sat vremena.Kad smo ušli u sobu,Miloš je sedeo i čitao novine.Zagrlila sam ga i poljubila.“lakše malo,nemoj još i da ovu drugu ruku slomim“ nasmejan mi je rekao.Jao izvini zaboravila sam.“predpostavljam čim ti se vratio humor da si bolje“ .“ hahah da znaš da mi i jeste bolje“ rekao je.“ Šta su ti rekli doktori,kad ćeš kući?“ pitala sam ga.Rekao je da će najverovatnije sutra kući,zavisi od nekih analiza.I tako pričali smo i došlo je vreme da krenem.“Moram krenuti,ako ne dođem do 6 časa biće svašta“ rekla sam mu.Krenula sam da ustanem i krenem,ali Miloš me je uhvatio za ruku i privukao sebi i poljubio.“hajde moram da krenemo“ rekao je Uroš.Stigli smo u školu tačno na vreme.U hodniku su me čekali Nikola,Nemanja,Jasmina i razredna.“kako mu je ?“ svi u isti glas su pitali.Nasmejala sam se i rekla da je dobro da će sutra izaći iz bolnice.“hajde da krenemo,verovatno te čeka ispred limunzina,hahha“ rekao je Nemanja.“hahaha ne zajebavaj (udarila sam ga lagano)“ rekla sam mu.Palikuća me je odvezao kući,“sutra u isto vreme te čekam ispred“ rekao je .“u redu“ rekla sam mu.Miloš je izašao iz bolnice,ali mogla sam da ga vidim jednino preko skajpa.Ova policijska pratnja trajala je skoro mesec dana.Da nije bilo mame možda bi i duže.Hvala bogu pa se sve to završilo.Mama i tata još uvek ne znaju da se ja viđam sa Milošem,mislili su da izlazim sa Urošem,ali sam ih ubedila da je to brat od moje drugarice i da me je samo odvezao u bolnicu kod nje u posetu.Mislim da nisu skroz poverovali u tu priču jer sam bila skoro mesec dana u kazni.Svejedno bilo pa prošlo.Sada se sve to završilo,i sad konačno mogu da se viđam sa Milošem.Škola se završila,došlo je leto i letnji raspust.Sunce je pržilo,vetrić pirkao,a ja sam se vozala sa Milošem.Više se nisam plašila vožnje motrom,navikla sam se.Sada sam uživala u vožnji.Ja i Miloš smo već 3 meseca u vezi i mislim da je vreme da moji roditelji saznaju da se viđam sa njim,nadam se da se neće protiviti toj vezi.Rekla sam Milošu da ću reći mama i tati da smo u vezi.Nije se bunio naprotiv bilo mu je drago što više nećemo morati da se krijemo.Mada je malo bio zabrinut kako će moj tata sve to prihvatiti.Miloš me je dovezao kući,rekla sam mu ako sve bude danas u redu da sutra dođe da se upozna sa mojim roditeljima.Nije se protivio „važi,ti mi javi kako je prošlo“ rekao je.Ušla sam unutra,mama i tata su sedeli i pili kafu.“došla sam“,ušla sam u sobu i razmišljala kako da ima kažem.Nekako sam skupila hrabrosti.“mama,tata moramo da razgovaramo“ rekla sam.Sa čuđenje su rekli dobro.Seli smo za sto .“ne znam kako ovo da vam kazem ali ja se viđam sa jednim dečkom“.“Pa to je super,dušo“ rekla je mama.Videlo se da tata nije baš nešto oduševljen.“znate onda kad sam došla kasno kući,kad si naredio da me policija vozi i vraća i škole.Hteli ste da znate zašto sam plakala,sa kim sam otišla i gde.Sad ćete da saznate.Tog dana moj dečko kojeg ćete sutra upoznati je imao saobraćajnu nesreću.Njegov najbolji drug je došao da mi javi da je u bolnici i on me je odvezao u Beograd kod njega.Zato sam došla kasno kući plačući“ rekla sam im .“oh dušo pa mogla si reći šta je bilo“ rekla je mama.“a zašto je imao saobraćajnu nesreću“ pitao je tata.Tačno sam znala,sad kada bi čuo da je pao sa motora trkajući se onesvestio bi se.“Vozio je motor i izletela su neka kola i on je udario u bankinu“ rekla sam .“a kako se zove taj dečko“pitao je tata.Plašila sam se tatine reakcije kad bi saznao da je reč o Milošu tako da nisam rekla ko je on.“sutra ćete saznati,dolazi na ručak i nadam se tata da ga nećes ispitiati puno“ rekla sam .Tako se naš razgovor završio,a ja sam otišla u svoju sobu kako bi javila Milošu da sutra dođe.“ ej,ja sam.Sad sam pričala sa njima,rekla sam im da se viđam sa jednim dečkom ali im nisam rekla tvoj ime.Plašila sam se tatine reakcije.“.Ma sve će biti u redu,nemoj da se brineš,rekao je.“sutra dođi na ručak,valjda će sve dobro proći“ rekla sam mu.“malena nemoj da se brineš,ja sam tu uvek za tebe ma šta bilo“ rekao je.Uvek je znao da me uteši,uvek me je smirivao.Ne znam kako mu to uspeva ali uvek kaže pravu reč,valjda me dobro poznaje.“Moram sad da idem,vidimo se sutra,ljubim te“ rekao je.“i ja tebe,vidimo se“.Osvanu je lep i sunčan dan.Pogledal sam u telefon da vidim koliko je sati,bilo je 10.Ustala sam,obukla se i otišla da doručkujem.Mama me je pitala šta da spremi za ručak,rekla sam joj da spremi šta hoće.Ručak je bio spreman,postavljno je sve bilo.Jedino smo čekali Miloša.Čuje se zvono na vratima.“ja ću“.Otvorila sam vrata i ugledala prelepog  momka u crnom odelu sa dva velika buketa ruža.Nisam mogla da poverujem da je to Miloš.Uvek je govorio da ne voli da nosi odela,a vidi ga sad sa sve kravatom.Uvek je nosi farmerice,neku majicu i kožnu jaknu,a vidi ga sad.Zajista nisam mogla da verujem da je to sve zbog mene.“zar me nećeš pozvati unutra,nasmejao se“.“jao izvini,nemogu da verujem da si obukao odelo“ šapnula sam mu i poljubila ga u obraz.Uhvatila sma ga za ruku i uvela u trpezariju.Mama i tata su sedeli za stolom.Mama,tata ovo je Miloš.“gospođo Mitrović ovo je za vas“ rekao je i dao cveće.“jao pa hvala,nisti trebao ,stvarno“ rekla je mama.Drago mi je da sam vas upoznao,rekao je Miloš.“i nama je drago,zar ne Dragane“rekla je mama.“da veoma drago“ rekao je tata.Seli smo za sto i počeli da jedemo.“nego Miloše,Milica nam je rekla da si skoro ima saobraćajnu nesreću?“ rekao je tata.“da,tačno je“.“pa,zar nam nećeš reći,šta se desilo“Tata je ovo namerno radio,tačno je znao ko je Miloš,i kakvu je nesreću imao.“Miloše ne moraš da odgovoriš na ovo pitanje“ rekla sam mu.“neka,nije mi teško da kažem,iako gospodin zna šta se desilo.Ali da ispričam.Tog dana sam bio besan zbog neke sitnice i otišao sam da se trkam sa motorom,nisam obraćao paznju,nisam razmišljao i udario sam u bankinu i pao“ reko je.“Miloše,dosta je,ti ne moraš nikome da se pravdaš“rekla sam mu.“da moraće da se pravda meni jer ja znam tačno šta taj mangup radi,i ne dozvoljava da se viđaš sa njim.Ti mladiću slobodno mozeš sad da ideš“ rekao je tata.“tata stvarno si preterao,nisma ovo očekivala.Hajde Miloše idemo“ .“ti sa tim mladićem nigde nećeš ići“ rekao je tata.“ja imam pravo da se viđam skim hoću,ti mi to nećeš sigurno određivati“ rekla sam mu.“dok si pod mojim krovom,određivaću“ reko je tata.“E dobro onda,ako tako hoćeš“.Uzela sam veliku torbu i spakovala svoje stvari.Od sad više nisam pod tvojim krovom. rekla sam mu.Miloš i ja smo izašli napolje.“idemo kod mene,nemoj da plačeš,sve će biti u redu“ rekao je.Miloš je živeo u Rumi,u stanu koji su mu roditelji kupili.Otišli smo kod njega.Do sad nisam bila u njegovom stanu.Bio je jako lep,prostran.“Dobro došla u naš dom“.Sa leve strane bila je jedna soba sa velikim krevetom,predpostavljam da je to bila njegova soba.Preko puta nalazilo se kupatilo.Tu je bila i velika dnevna soba spojena sa kuhinjom.Postojala je još jedna soba tu je bio radan sto i jedan krevet.“Ovo je moja soba,ali od sad će biti tvoja.Ja ću spavati u dnevnoj sobi.Sad ću isprazniti neke police da možeš da staviš stvari“ rekao je.“znaš nema potrebe da spavaš u dnevoj sobi,pogledaj koliko je ovaj krevet““hahah,kako god moja princeza kaže“Raspakovala sam se i sve mi je nekako čudo  izgledalo.Nije izgledao kao muški stan,nije bilo prljavo i neuredno.Sigurno neko dolazi da mu čisti stan.“hoćemo li u šetnju,šteta je ne iskoristiti ovako lep i sunčan dan“ reko je Miloš.“što da ne“Izašli smo napolje,šetali,razgledali izloge.Na kraju smo selu u jedan restoran da večeramo.Restoran je bio jako lep,ali mi se činilo da je jako skup.“je li u redu da ovde jedemo“ pitala sam ga.“da uvek ovde jedem“ rekao je.Seli smo za sto i naručili špagete.“Moram nešto da ti kažem“ rekao je Miloš.“znam da ovo nisam trebao da krijem od tebe.Moj tata ima kompaniju i veoma mu dobro ide posao.Jednostavno kad ljudi saznaju da sam bogat drugačije se ophode preme meni.Zato sam rešio da krijem to.“ rekao je.“zato imaš onako lep stan“ nasmejala sam se i rekla.“znači ne ljutiš se što ti nisam rekao?““pa zašto bi se ja ljutila pobogu Miloše,i da si najsiromašniji na ovom svetu isto bi te volela““znao sam da ćeš me razumeti“ rekao je.Bilo je kasno i krenuli smo kući.Kući,našem stanu.Došli smo i bilo me je malo stid.Po prvi put sam sama sa njim.Nisam znala kako da se ponašam.Seli smo u dnevnu sobu i gledali neki film.Već je bilo 12 sati i prispavalo mi se.Miloš je primetio da mi se spava i rekao hajde da legnemo kasno je .“Da znaš da mi se prispavalo,danas je bio naporan dan“ rekla sam mu.“jao,zaboravila sam da spakujem pidzamu““slobodno možeš užeti moju majicu“ rekao je.Otvorio je orman i dao mi da obučem zvezdinu majicu.Pogledala sam ga.“dobro izaću da se presvučeš,a sutra ćemo ići da kupimo neku pidzamu“ rekao je.“hahah važi“Izašao je iz soba i ja sam se presvukla i legla u krevet.“sad možeš da uđeš“ rekla sma mu.“samo da znaš kad je leto ja spavam samo u boksericama nadam se da ti to ne smeta“ nasmejao se i rekao.“hahahah ne smeta mi“ rekla sam mu.Počeo je da se skida,a ja sam pocrvenela.Legao je pored mene i poželeo mi laku noć i poljubio me.Gledali smo jedno drugo u oči,imao je prelepe tamno plave oči.Ne znam koliko smo tako ležali,ali ja sam zaspala ubrzo.Ujutru sam se probudila u njegovom zagrljaju,ležala sam mu na grudima,a on me je zagrlio.Nisam htela da ustanem,prijao mi je njegov zagrljaj.Čulo se zvono na vratima,ustala sam polako da ne probudim Miloša.Otvorila sam vrata i imala sam šta da vidim,moj tata.“Polazi kući smesta,na šta to ličiš,kući odmah“ rekao je.“Sad kad nisam pod tvojim krovom nemaš prava da mi govoriš šta da radiš“ rekla sam mu i zalupila vrata.On je lupao i govorio da mu otvorim.To je probudilo Miloša.“Šta se dešava ovde,ko to lupa?“ pitao je.Rekla sam mu da je to moj tata.Miloš je krenuo da otvori vrata.Iako sam mu govorila da ih ne otvara on ih je otvorio.“Izvolite,šta hoćete od nas?“ rekao je Miloš.“Došao sam po moju ćerku i ne idem bez nje““Pa kao što vidite ona ne želi da krene sa vama,tako da možete slobodno da idete“ rekao je Miloš.Tata je skroz pobesneo.“kako te nije sramota da spavaš sa tim delikventom,nisi još ni punoletna“ „Ti nemaš pravo da se mešaš u moj život,i ne zanima te skim se ja zabljam ni skim ću spavati ni skim neću“.Zalupila sam mu ponovo vrata i počela da plačem.“Ne mogu više to da podnesem,neću da trpim to poniženje.Dobro je što sam otišla od kuće““sad si samnom i niko ti ništa ne može,samnom si sigurna““Ako odemo malo do kluba oćeš se malo oraspoložiti?“ pitao me je.“hahah daaa „“E super,samo da se spremim i krećemo“ rekla sam.Tačno je znao kako da me oraspoloži.Krenuli smo za Beograd i otišli u kafić tek sam sad primetila da se kafić zove CRVENO-BELI ĐAVO.Jako zanimljivo ime.Tamo je kao i obično sedelo društvo iz Belgrajd bojsa.Sad sam počela već da im pamtim imena.Tu su bili Uroš-vođa navijača,Bole-on i Miloš su bili „desna ruka“ Urošu,Krca-je bio zadužen za bubnjeve,Dejan,Ćela i Viktor su bili zaduženi za zastave.To su otprilike bili,da tako kažem glavni ljudi.Išla sam zajedno sa njima na svaku utakmicu,navijala i pevala zajedno sa njima.Činilo se kao da sam i ja član grupe.Postali su mi porodica koja me je bolje razumela nego moja prava porodica.Prošlo je tri nedelje kako sam došla da živim kod Miloša.Moj otac nije nam ponovo dolazio.Morala sam da promenim broj jer sam svaki dan imala po tridesetak propuštenih poziva od mame i tata.I tako dok su dani prolazili,ja sam se navikla da živim sa Milošem.Lepo nam je zajedno.Kao da smo stvoreni jedno za drugo.Došao je konačno i onaj dan koji čekam svo ovo vreme. 15.Juna proglašena sam za prvog ženskog člana Belgrajd bojsa.Prvi put u isoriji jedna žena je postala njihov član.I bila sam veoma srećna što sam to ja.Tog dana Crvena zvezda je igrala protiv Partizana.Pobedili smo Partizan 3:0 .Posle utakmice otišli smo u kafić u kojem smo većino svog vremena provodili.Miloš,Uroš,Bole i ja sedeli smo za istim stolom.“Sada treba da nazdravimo našem prvom zenskom članu ove grupe“ rekao je Uroš.Svi su podigli čaše u visi i čestitali mi na ulasku u grupu.Oni,tj.mi smo imali običaj da svako za novog člana kaže koju reč.Tako da je svako ustao i  rekao nešto.Uroš je prvi ustao i rekao: „nikad nisam verovao da jedna devojka može toliko da voli Zvezdu,da zna sve pesme o njoj,celu njenu istoriju,da ide na svaku njenu utakmicu i da verno bodri Zvezdu.Do sada nisam verovao da takva devojka postoji,ali sad kada sam upoznao takvu devojku,priznajem da sam pogrešio.Ipak postoji devojka koja voli Zvezdu više od života.Zbog toga ona je zaslužila da postane prvi ženski član naše grupe,zaslužila je da uđe u istoriju ove grupe“.Ustao je Bole i rekao: „kad sam te prvi put video pomislio sam da si neka razmažena devojčica.Shvatio sam da sam pogrešio onda kada si tražila da ideš sa nama u borbu protim Rada.Tada sam shvatio da si veoma hrabra,da ti  nije žao da primiš par udaraca zarad svog kluba.Tog dana nisi morala da pođeš sa nama,kad smo došli na dogovoreno mesto,kad si videla da smo nadjačani mogla si da pomegneš,ali ne ti si ostala i borila se.To je nešto što cenim kod tebe.Što ne bežiš od problema.Mogu da kažem da mi je čast što sam te upoznao“.Miloš mi se osmehnuo,ustao i rekao: “ Sad ovo što ću reći ne govorim to što mi je ona devojke,već zato što to zaista mislim.Ja mislim da je ona jedna savršena zvezdašica.Nije kao ostale devojke,koje nikad ne bi otišle na utakmicu i navijale za svoj klub.Ona je jednostavno ono što i jeste.Radi samo one stvari koje voli i govori ono što stvarno mislim.Nije što je moja ali je zajista najbolja!“Krca je ustao i rekao: “ kad je prvi put prisutvovala tuči prišao sam joj i čestitao na tome što nije pobegla.Čak i neki momci bi pobegli ali ona je ostala.Samo ona zna razlog zašto je odabrala da ostane.Tog dana sam shvatio da ona ima nešto što nijedna druga devojka nema,a to je prava ljubav prema klubu“.Dejan je rekao: „ti znaš da ja nisam baš vešta sa rečima tako da ću ovo kratko da kažem.Ja mislim da na celom ovom svetu postoji samo jedna devojka koja toliko voli Crvenu zvezdu,a to si ti“.Ćela je rekao: “ Rećiću samo da mi je jako drago što sam te upoznao.Veoma si duhovita mora da si jela duhove kao i ja,hahaha.Veoma si mi draga i izgleda da nam donosiš sreću, od kad si krenula sa nama na utakmicu nismo izgubili ni jednu utakmicu.Ti si nešto kao naša srećna amajlija“. Viktor je ustao i rekao: “ voleo bih da postoji više devojaka kao što si ti.Iskreno zavidim Milošu što ima tako jedinstvenu devojku,hahah.Nadam se da ću i ja jednog dana naći neku sličnu tebi koja će voleti Zvezdu više nego ja“.Na kraju sam ustala ja i rekla: “ hvala svima na ovim divnim rečima,ali nemojte previše da me hvalite postaću uobražena.Za svoj prvi rođendan dobila sam zvezdin dres i nosila sma ga stalno iako mi je bio velik.Sa 14 godina otišla sam na prvu utakmicu Zvezde.Veliki broj ljudi me je pitao „zašto navijaš za Zvezdu kad stalno gubi?“,uvek sam odgovarala: “ ja Zvezdu volim i bodrim čak i kad ona gubi i to bi trebao svako da radi za klub koji navija,jer ako vi navijate za Zvezdu samo kad pobeđuje to znači da niste njen navijač.Jer svoj klub treba da bodriš i kad gubi i kad pobeđuje.Zar ste zaboravili da je Zvezda bila prak sveta,tad ste svi navijali za nju,a sad kad joj najviše trebamo niste tu za nju.Ja za Zvezdu navijam od kad sam se rodila i znam da ću navijati za nju do smrti,jer nešto što voliš ne možeš tako lako zaboraviti! „Svi su ustali i počeli da tapšu.E zbog tog si postala član ove grupe rekao je Uroš.Svi smo počeli da pevamo: “ dobro znaj da  uvek tu sam ja,da neću nikada,da te ostavim,da te zaboravi,dobro znaj da uvek tu sam ja.Da te ostavim ,da te zaboravim,dobro znaj da uvek tu sam ja.Zvezdo znaj da ludo volim te,da ne mogu dana bez tebe,srce svoje sam spreman da ti dam što za tebe ludo udara“.Taj 15.jun nikad neću zaboraviti tog dana sam postala član Belgraj bojsa i postala sam poznata kao prva devojka koja je postala član grupe.Dobila sam nadimak „Mala“ zato što sam bila najmlađi član valjda.Mada na ulici neki ljudi su me presrećali i pitali kao “ jesi li ti stvarno prva devojka koja je postala član Belgraj bojsa?“.Mnogi su me to pitali.Po Beogradu se pročulo moje ime.Vratili smo se u Rumu u naš stan.Taman što smo ušli u stan i seli da sami proslavimo to što sam član grupe.Čulo se zvono na vratima.Prvo što sam pomislila je to da je moj tata došao ponovo.Miloš je rekao da će on otvoriti.Otvorio je vrata a ispred su bili Jasmina,Nikola i Nemanja.“Ćao Miloše,da li je tu Milica?“ pitala je Jasmina.“tu je,uđite“ rekao je Miloš.“Milice,neko je došao da te vidi“ viknuo je Miloš.“ej pa otkud vi ovde,kako ste znali da sam ovde?““pa pošto se nisi javljala par nedelja zabrinuli smo se i otišli kod tebe tj kod tvoje mame i tate.Pa smo čili da si prešla da živiš sa Milošem,pa smo došli ovde“ rekao je Nikola.“nadam se da ne smetamo“ rekao je Nemanja“ma kakvi uđite“ rekao je Miloš.Uvela sam ih u dnevnu sobu,seli smo svi na veliku ugaonu garnituru.“šta ćete da popijete?“ pitao je Miloš.Ma bilo šta.Mi smo došli da vam vidimo.Pričali smo o svemu što se dešavalo proteklih nedelja.Nisam im rekla da da sam postala član grupe.Jer to je bilo pravilo sve što se dešava tamo,tamo i ostaje.“moramo sad da idemo,a ti nas nemoj zaboraviti.Javi se ponekad““hoću“ rekla sam.Oni su otišli,a ostali smo Miloš i ja.Miloš je uzeo šampanjac iz frižidera i sipao nam u čase.“jako sam ponosan ne tebe.Uradila si nešto što nijedna druga devojka nije.Stekla je poverenje članove grupe i postala si član grupe.Malena ponosim se tobom“ rekao je Miloš.“ja sam rekla nemoj previše da me hvalite,postaću uobražena,hahah““sutra idemo na tekmu?“ pitala sam ga.“hahahah ja  je hvalim,a ona jel idemo na tekmu.Hahaha,idemo naravno.Moramo krenuti ranije da kupimo baklje“ rekao je.“hahahah važi.Smislila sam odličnu koreografiju za sledeću utakmicu.Predložiću je Urošu,pa nek odluči“ rekla sam.“ajmo sad na spavanje,kasno je“Ustali smo i doručkovali.Bilo je već 13.00  .Utakmica je u četiri.Trebalo je da smo već krenuli.Verovatno se pitate zašto idemo tako ranu.U stvari to i nije rano.Treba da kupimo baklje.Onda idemo do kafića i tamo se okupljamo.Odatle krećemo na stadion.Tamo delimo sve rekvizite i ponavljamo šta ko treba da radi.I eto to vam je već pola četiri.Utakmica je počela sa početkom utakmice počelo ja i naše bodrenje Zvezdi,pevanje pesama.Za svaki gol paljenje baklje.Na kraju utakmica se zabršila 1:0 za Zvezdu.Bakljada je počela ceo stadio je goreo,a mi smo sa osmehom pevali.Bila je i dogovorena tuča sa Partizanom.Miloš mi je rekao da ovo neće biti kao one tuče.Ova je opasnije,partizanovci koriste skakvace.Ti ako nećeš da ideš slobodno ostani,niko te ne tera da ideš,rekoa je Miloš.“Ja idem,nisam kukavica pa sad da odem,biću pored tebe““uzmi palicu,biće ti korisnija nego meni“ reko je .Došli smo do jedne poljane.Kad smo stigli oni su nas već čekali.Neki su imali neke palice u rukame,neki skakave…“šta je p**** grobarske,jel hoćete da odustanete.Bolje idite dok možete kasnije nema odlaska“ rekao je Uroš.Niko nije ništa rekao.Krenuli su prema nama i počelo je.Svi su udarali koga su stigli,krvi je bilo na sve strane.Svako je pomagao svome.Bili smo nadjačani to smo shvatili,ali nismo se predali.Borili smo se kako smo znali i umeli.Polako smo se umarali,baš kad nam je bila potrebna podrška stigao je Bole sa Hijenama i Kenjaramo.Uleteli su u gužvu i udarali,udarali.Ovo je bila borba za čast.Grobari su počeli da se razilaze.Shvatili su da nema šale sa nama iako ih ima više.“ovo još nije završeno“ viknu je Kimi „naravno da nije završeno,javite se kad budete hteli još batina“ rekao je Uroš.Sa osmehom na licu i nekoliko modrica vratili smo se u kafić.Tamo smo proslavili pobedu.I tako su prolazili naši dani i meseci.Išli smo na utakmice i trke.Nije bilo ni reči od mojih roditelja.Bilo mi je žao mama sigurno brine.Ali nisam sigurna da li treba da je nazovem.Mislim da ću je ipak nazvati.“halo,mama ti si?““čedo moje,jesi li dobro,kako si,jel sve u redu?““ma ja sam odlično,zovem da vidim kako si ti?““ma dobro sam ja ,važno je da si ti dobro“ rekla je.“jel ste dobro,jel imate para,od čega živite?““ma mama sve je super,nemoj da se brineš.Sad moram da idem,ljubim te“Nisam mogla više da pričam sa njom,samo još jedna njena reč i rasplakala bi se.Meseci su prolazili i prolazili.Došao je i 1.septembar,krećem u četvrtu godinu Ekonomske.Miloš me je odvezao u školu kao i obično.Društvo je ostalo isto,isti problemi u školi.Još uvek sam se družila sa Jasminom,Nikolom i Nemanjom.Ipak mi smo bili ta čuvena četvorka.“jel možemo da popričamo nasamo?“ pitao me je Nemanja.“Naravno,reci““Sad hteo bi da mi iskreno odgovoriš na ovo pitanje,neću se ljutiti što mi nisi rekla jer znam žašto nisi rekla“.“O čemu pričas?““Znam da si član grupe,video sam te sa njima u kafiću i na tekmi,ti me nisi primetila ali bio sam par metara od tebe.Znaš da uvek idem na utakmice.I čuje se po gradu da je jedna devojka postala član grupe po prvi put u isoriji.Odmah sam shvatio da si to ti.Moje mišljenje mislim da ne treba više da se družiš sa njima.Šta još hoćeš da ideš u zatvor,zar ne znaš da zbog baklje mozeš da ležiš 10 godina.Za tvoje dobro bolje promeni društvo.Celo leto si sa njima,nas si zaboravila.Oni loše utiču na tebe.Čuo sam od druga da ideš i na dogovorene tuče.Jel hoćeš tako da umreš?“ rekao je Nemanja.“Istina je da sam član grupe,i idem na dogovorene tuče,i palim baklje,i pevam sa njima,i družim se sa njima,i tačno je dam sam vas zapostavila.Ali kao da ne znaš da ceo život čekam na ovo““Pa to nisi normalana,jel hoćes da te ubiju,da te upucaju,da ideš u zatvor,jel to svo vreme čekaš?““Slušaj jesi mi najbolji drug ali nemaš prava da mi se mešaš u život““Bolje se osvesti i shvati šta se dešava takvima kao što si ti postala sad“ rekao je Nemanja.“Prestani više da mi se mešaš u život,to su moje odluke i ako umrem umreću kao heroj“ proderala sam se na Nemanju.Svi su me gledali sa čuđenjem.“Šta se dešava“ pitali su Nikola i Jasmina.“Ne tiče vas se“ rekla sam .“Dobro ako nas se ne tiče,ali si počela da zaboravljaš ko su ti pravi prijatelji““Odjebiti od mene više“Ceo taj dan nisam pričala sa njima kao ni sledeće dve nedelje.U školi smo bili glavna tema tračeva,kako je moguće da se raspala čuvena četvorka,šta se desilo kad su se posvađali?…Cela škola se to pitala.Subota je hvala bogu pa nema škole.Danas ima derbi.Osmislili smo najbolju koreografiju.Stigli smo na stadion.Ja sam za to vreme nameštala koreografiju. Ovako je izgledala koreografija,morate priznati da je genijalna.Ja i Uroš smo je osmislili.Ja sam sad postala zadužena za koreografije.Sad sam treća od vrha.Utakmicu smo igubili jer su grobari potplatili sudiju.Miloš i Uroš su poludeli.Grobari su počeli da se vesele jer su nas posle 3 godine pobedili i to uz pomoć sudije.Milošu je pukao film.Borba je bila ugovorena na starom mestu.Kao i uvek grobari su donosili utoke i skakavce.Za razliku od njih mi smo poštovali kodeks navijača.Tog trenutka kad je počela borba moj život se okrenuo za 360°.Budim se i shvatam da sam u bolnici.Pored mene je Uroš.“Šta se dešava,zašto sam uvde?“ pitala sam ga.“Zar se ne sećaš šta se desilo?““Ne,šta se desilo,zašto sam ovde?“ pitala sam ga.“Kimi je krenuo na tebe,ubo te je nožem u stomak.Jedva si preživela.Da je za milimetar u levo ubo iskrvarila bi odmah.Imala si sreće,Mala.“ rekao je.“Koliko dana sam već ovde,gde je Miloš?“Videlo se da je Uroš skrećao pogled.“Uroše gde je Miloš?“ pitala sam ga ponovo.“Kada te je Kimi ubo,Miloš je krenuo na njega.Bori se sa njim i Soća(desna ruka Kimija) je pucao na Miloša.Na licu mesta je bio mrtav.“ reko je.“Ne,ne,ne to nije istina,lažeš me.Reci mi da to nije istina“Tog trenutka osetila sam neku prazninu u sebi.Kao da mi je neko isčupa deo mene.Nisam mogla da verujem da mi se to dešava.Da je jedina osoba koja me je razumela,koja me je iskreno volela umrla i to je sve zbog mene.Krenuo je na njega da bi mene spasao.Za sve sam ja kriva.Ižašla sam iz bolnice i otišla u Rumu u naš stan,moj i Milošev stan.Sedela sam u našoj sobi i plakala,nisam mogla da verujem da se za jedan dan ceo moj život promenio.25.septembra Miloš je sahranjen,tog dana izgubila sam deo sebe.Nisam izlazila iz stana nedeljama,sedela sam na našem krevetu i plakala.Nisam mogla da se pomirim sa tim da Miloša više nije bilo.On je bio moje sve,ceo moj svet.U školu nisam išla mesec dana.Niko nije znao zašto ne dolazim.Razredna je odlučila da pozove moje roditelje i vidi o čemu se radi.Tata se javio i rekao da ja više na stanujem tamo i da nemaju nikakav kontakt samnom.Razredna je rekla da vise od mesec dana ne dolazim u školu.Tad je moj otac odlučio da dođe u Rumu po mene.Čulo se zvono na vratima.Ustala sam polako,u ruci sam imala Miloševu sliku i njegovu omiljenu majicu.Oči su mi otekle i pocrvenele od plakanje.Otvorila sam vrata i videla tatu.“Zašto ne dolaziš u školu jesi li ti normalna jel hoćeš da te izbace?“Počela sam ponovo da plačem.Tek tad je moj otac primetio da su mi oči crvene od plakanje.“Jel te povredio,jel te tukao?“ pitao je tata.Odmah je mislio da je Miloš kriv.“Tata,Miloš je poginuo.Kako ću ja da živim bez njega?“Tata me je zagrlio snažno i rekao:“sve će biti u redu,smiri se“Ušli smo unutra i ispričala sam mu sve što se desilo.Da sam učestvovala u tuči i da sam ranjena i da sma ostala živa zahvaljujući Milošu,ali po koju cenu.Tek tada je moj otac shvatio koliko sam ja volela Miloša i koliko je MIloš voleo mene.Sećam se da mi je Miloš uvek govorio da bi dao život za mene i sad shvatam da je to stvarno i mislio.Nisam mogla više da ostanem u stanu ,sve me je potsećalo na njega,svaki deo me je potsećao na lepe trenutka provedene sa Milošem.“Tata vodi me kući,ne mogu da ostanem ovde,ovde me sve podseća na njega“ rekla sam mu.Uzela sam kofer i spakovala svoje stvari.Uzela sam i Miloševu sliku.Vratila sam se u Pećince,soba mi je izgledala isto kao što je i bila pre nego što sam otišla.Ušla sam u sobu,zatvorila vrata za sobom i legla u krevet držeći Miloševu sliku.Čula sam mama,htela je da uđe u sobu,ali je tata rekao da sad treba da me ostave na miru.Tata je sve ispričao mami.Mama je nazvala moju razredu i rekla joj da je Miloš poginuo i da neću neko vreme dolaziti u školu.Prolazili su dana,a ja sam još uvek ležala u krevetu plačući.Nisam mogla da se pomirim sa tim da Miloša više nema.Saznala sam da je Miloš prepisao stan u Rumi na mene.“Dosta je više sa ovim,neću da dožvolim da mi dete propada,vodimo je kod psihologa“ rekla je mama.Sledećeg dana samo otišli u Beograd.Beograd me je toliko podsećao na Miloša,naše vožnje motorom,utakmice.Otišli smo kod privatnog psihijatra.Ušla sam u jednu sobu sa psihijatrom.Mama i tata su me čekali u drugoj sobi.“Slušaj znam da je za tebe ovo teško,ali zajedno to možemo prevazići.Moraš zaboraviti to što se desilo.Moraš zaboraviti Miloša“ rekao je psihijatar.“Ne.Nikad neću zaboraviti Miloša.Ne želim da ga zaboravim!“ rekla sam.Izašla sam iz sobe plačući.Rekla sam mami i tati da želim da idem kući.Vratili smo se u Pećince.Ja sam se opet zatvorila u sobu i plakala.Sledećeg dana,došli su Nikola,Nemanja i Jasmina čuli su od razredne šta se desilo i došli su da me vide.Ušli su u sobu i videli me kako ležim na krevetu uplakana.Seli su pored mene i svo troje me zagrlili.Svi smo ćutali.Legli su pored mene,tako smo neko vreme ležali zagrljeni.Tada sam shvatila ko su mi pravi prijatelji.Shvatila sam da je Nemanja bio upravu.Možda se sve ovo ne bi desilo da sam napustila grupu.Možda bi Miloš još bio živ.“Bio su upravu,trebala sam te na vreme poslušati“ rekla sam Nemanji.Nemanja me je snažno zagrlio i rekao : „Sve će biti u redu.Moraš prvo da dođeš sebi.Pogledaj našta ličiš,ne izlažiš iz kuće mesecima.Mislim da bi Miloš više voleo da nastaviš sa životom nego da upropaštavaš sebe“Nikola,Nemanja i Jasmina to veče su prespavali kod mene.Odlučila sam da ujutru odem u školu.Shvatila sam da će mi prijati da malo prestanem da razmišljam o Milošu.Ujutro smo svo četvoro otišli u školu.Svi su mi izjavili saučešće.Ali to nije ništa bilo iskreno.Svi su u stvari hteli da saznaju šta se desilo,zašto je poginuo.Hteli su da imaju o čemu da tračare.Nikola ih je razjurio i rekao da nema o čemu da se priča.Prolazili su dani,nedelje,meseci.Došao je kraj školske godine.Ja sam se oporavila,shvatila sam da Miloš ne bi voleo da me vidi ovakvu.Miloša nisam zaboravila,još uvek me je sve podsećalo na njega.Ali uz pomoć prijatelja sam prevazišla to.Svake nedelje išla sam na Miloše grob i pričala mi šta se dešavalo tokom te nedelje.Prošlo je dve godina od Miloševe smrti.Još uvek idem svake nedelje na groblje.Kad mi najviše nedostaje odem u naš stan i tamo se setim svih lepih trenutaka koje smo proveli zajedno.Posle Miloševe smrti više nisam išla na utakmice,nisam se viđala sa grupom.Nisam se zabavljala ni sa jednim dečkom.Mislim da posle Miloša neću moći da volim nikog kao što sam njega.Jer moj srce je njegovo srce.Uvek ću ga pamtiti i nikad ga neću zaboraviti.Ponekad zamišljam kako bi bilo da je Miloš još uvek živ,da li bi još uvek bili zajedno.Miloš mi jako nedostaje,nedostaje mi njegovo razumevanje,način na koji me je tešio,njegov miris,njegovi poljubci,zagrljaji,naše vožnje motorom,njegov osmeh,njegov glas,njegove plave oči,njegv prćast nost.Sve mi je nedostajalo.Najviše me boli to što mu nikad nisam rekla koliko ga volim.Miloše neću te nikad zaboraviti i znaj da ću te uvek voleti.
KRAJ