Planirala sam. A nisam to smela. U životu ne treba ništa planirati. Jednostavno,treba pustiti da se sve odvija samo od sebe, prirodno i spontano.
Ipak, ja sam imala plan. Imala sam veliku želju i maštu. Želela sam više. Želela sam bolje. Želela sam da nam sve funkcioniše savršeno. I tako, od plana,velike želje i mašte, usledila je velika propast. Neću sebe da krivim što sam imala namere samo najbolje da mu pružim, jer saznanje da je on zadovoljan i srećan zbog mene i onoga što mu pružam, činilo me je spokojnom. Samim tim, bila sam i ja zadovoljna. Više od toga mi nije ni trebalo. I trudila sam se, zaista. Trudila sam se da moje zlato najviše sija. Al precenila sam ga. Moje zlato je bilo još nečije zlato. Zapravo, ta žena ga je i posedovala duže od mene, krasio je i nju svo vreme, a ja za nju nisam ni znala. Bila sam prezauzeta planiranjem. Planirala sam kako će naša veza dalje da se odvija. Planirala sam da mu se prepustim, da bude moj prvi i pravi dečko. Sada shvatam da osim što sam nevina, ja sam ispala i naivna. Živela sam u njegovim lažima. Pretvarao ih je u iluzije. Bila sam spremna da mu dam ono najdragocenije što imam, misleći da je pravi. Međutim, izgleda da sam imala više sreće nego pameti, pa sam sve saznala na vreme.
I nakon svega, shvatila sam dosta toga. Pre nego što nešto nazovemo zlatom treba mu proveriti kvalitet. Ali prvenstveno od svega da nije zlato sve što sija.