Sve je to počelo nekakvim putovanjem u Sarajevo, išle su tri škole iz Krajine, točnije Cazina, Ostrožac, Gornja Koprivna i Stijena. Ja sam iz Stijene a moja sadašnja, jedina, prava ljubav je iz Gornje Koprivne. Pošto je te sedmice bilo dosta snijega, nismo mogli ići preko Bihaća nego preko Bosanske Krupe. Autobus je prvo pokupio učenike iz osnovne škole Ostrožac, pa je pokupio iz Gornje Koprivne i onda navratio po nas. Došao je pred našu školu, ja sam se najviše radovao što ću moći da upoznam neke nove djevojke… Ušli smo u autobus, odmah dok sam ušao, ugledao sam nju, Nedžmu, tada joj nisam znao ime, samo sam zapazio da je jako lijepa djevojka. S obzirom da je Sarajevo jako, jako daleko od Cazina to putovanje je trajalo dosta dugo a ja sam se svako malo okretao da vidim ima li neki dečko da sjedi sa njom da budem siguran da je slobodna i tako sve do Sarajeva. U jednom trenutku u autobusu je njen nastavnik koji je išao sa nama (Iz svake skole po jedan, a iz moje je išla i pedagogica pošto je imala brata u Sarajevu pa je imala smještaj) pozvao prvo jednu djevojku da je pita nešto u vezi nekakvog plana, ona to nije znala pa je pozvala jednog dečka ni on to nije znao a svi su stojali kod mog sjedala, pa je on pozvao Nedžmu, došla je do mog sjedala, stavila ruku iznad moje glave i pridržavala se da ne padne kada vozač naglo koči, pričala je sa tim nastavnikom pa se u jednom trenutku pomjerila skroz do moje ruke gdje sam joj sa ramenom dodirivao dio iznad kukova, tog trenutka me jeza prošla kroz cijelo tijelo…
Poslije nekoliko otišla je opet na svoje mjesto u „šaragama“ sjedila je na sredini tako da sam uvijek kada se okrenem uspijem da je pogledam…
Stigli smo u Sarajevo.
Pošto su tu dolazile mnoge škole iz BiH tu na recepciji hotela GRAND bila je strahovito velika gužva a ja sam u toj gužvi gledao gdje ću nju ugledati, Nedžmu. Nastavnici su nam tražili sobe, poslije pola sata dobili smo ključeve od sobe u kojoj smo bili ja i moj jako, jako dobar kolega, Irnad. Smjestili smo se, ostavio sam svoje stvari, zaključao sobu a Irnad je bio otišao do cura iz naše škole na četvrtom spratu a mi smo bili na prvom. Izašao sam vani da se javim kući, izašao sam pred sami ulaz u hotel okrenuo se prema njemu i nazvao kući, telefon je bio na uhu a ja sam onako razgledao hotel i gledao tko sve ima na prozorima, išao sam pogledom na desnu stranu hotela, ugledao sam nju, Nedžmu na prozoru od njene sobe, u tom trenutku mi se mati javila na mobitel a ja gledam onako u nju i stojim na mobitelu mati viče Halo, halo!! A ja gledam samo u nju. Poslije pet sekundi sam došao sebi iz ne znam ni ja iz čega i javio se materi da sam stigao i rekao „Hajde sad žurim, zvat ću poslije“ a tad sam molio da se ona ne makne sa prozora, i nije! Pušila je a i ja sam znao nekad kada odemo na neka putovanja sa školom, pogotovo ja i Irnad. Tada sam je viknuo odozdo i pitao samo „Imaš li za mene jednu?“ ona meni viče sa prozora „Ima al’ ne’š prijaviti?“ ja se nasmijem i viknem joj da neću i pitam je koja je soba, rekla mi je 315 (ovaj broj nikad zaboraviti neću). Ja sam sav sretan, sretniji nego ikad na brzinu uletim u hotel i uz stepenice trčeći na treći sprat u sobu 315 u hodniku su me dočekala dvojica momaka, isto učenika što idu sa njom u školu, ovaj jedan me prepoznao i viknuo drugom, evo Nino ovaj je. (Nino je taj jedan jako fin momak, ime mu je Sinanudin, a zovu ga Nino). Odveli su me do njene sobe i pokucali i rekli joj „Evo ga Nedžma, daj mu“ ova dvojica su otišli, ona mi je dala jednu cigaru i upaljač ja sam to stavio u džep od dukserice i silazio niz stepenice i kontao u sebi „Jesam li ispao glup pred njom, baš pred njom, što joj nisam ništa rekao“. Došao sam do svoje sobe, ušao u nju, ostavio upaljač i cigaru pod krevet i otišao u na četvrti sprat kod kolegica iz škole gdje je i Irnad bio.
Dosadilo mi biti sa njima, odem u sobu, sjeo sam u fotelju u sobi i samo razmišljao, jesam li se ja to zaljubio…
Poslije nekoliko mi zvoni telefon, zove nastavnica da se spremimo za deset minuta da siđemo na recepciju, da ćemo ići šetati gradom. DA NE PRIČAM GDJE SMO, KAKO SMO, ŠETALI, PRESKOČIT ĆU TAJ DIO.
Došli smo u hotel, nas dvojica smo ušli u sobu ja sam izvukao onu cigaru i upaljač, i zapalio, nas dvojica smo tu jednu na brzinu ispušili a ja sam samo jedva čekao da je opet vidim…
Otišao sam joj vratiti upaljač.
(a prije toga kada smo ulazili u hotel sreli smo njihovog nastavnika koji u vrećici nosi nekakvog čipsa i veliku MB pivu, Irnad je to ugledao i odmah dok smo bilo uspored sa nastavnikom viknuo je „Nermine daj mi onaj preminger“ To je onaj nastavnik čuo ali nije nam ništa rekao, otišao je i rekao onim svojima učenicima kako mi imamo premingera i da oni to ne rade.)
Kada sam otišao da vratim upaljač, došao do njihove sobe i krenuo da joj dam upaljač ona je otvorila vrata do kraja i rekla „Ulazi moram ti nešto reći“ i ja uđem a ono u sobi bio mrak (s obzirom da je bilo oko pola osam navecer a u njih ugasena svjetla.)
A ja obožavam mrak…
I tako kada sam ušao u sobu ona je valjda imala naviku da se bilo kojoj osobi približi i to dosta blizu pa i meni. I pitala me „Imatel vas dvojica pive kod vas, nama ovaj nastavnik sad rekao da ste vas dvojica pričali da imate premingera?“
Ja joj objasnim to sve i onda sam izasao iz sobe (a dobio sam tako nekakav osjećaj kad sam joj bio onako blizu da ga ne znam opisati) one su krenule zamnom,…, ušli smo u moju sobu imale su samo dvije cigare a nas je bilo dvojica a nje tri podijelili smo to nekako i ispuslili za čas a ja sam tad bio ugasio svjetlo ali to su bile samo dvije cigare na nas petoro. Rekle su da odoše vidjeti ima li još tko, ako nema da će ići kupiti, i otišle su i kupile i došle nam u sobu sa punom kutijom, tek tad sam ugasio svjetla otvorio prozore da dim izlazi i samo sa nju gledao u mraku…
IAKO SAM JA SIGURAN DA ONA OVO NEĆE PROČITATI, OSTAVLJAM VAMA : u zadnje vrijeme mi se jako čudno ponaša, imam osjećaj da me izbjegava, kao da sam joj nešto skrivio pa mi sad nešto vraća.