Moj zivot je dugo bio ispunjen lazima, ljudima koji nisu bili vredni moje paznje i ljubavi. Takve osobe su ostavile veliki trag na moje tada nevino i ranjeno srce, pretvorile me u hladnu osobu koja nije marila za tudje osecaje i zelje. Posle zadnje veze koja me je skrhala potpuno postavila sam zid sa zeljom da vise ni jednom muskarcu ne dopustim da ga srusi. Nisam zelela vezu, nije mi bilo potrebno da se bilo kome pravdam gde sam i sta radim, bila mi je potrebna sloboda, prostor gde me niko ne moze povrediti, mesto gde sam srecna, gde je zivot bajka sa srecnim krajem. Pocela sam da se vidjam sa jednom osobom, cisto radi zadovoljstva, bez ikakvih osecanja i emocija, u nekom drugom gradu, daleko od svog rodnog mesta, daleko od osobe koja je unistila sva moja verovanja da prava ljubav zaista postiji. Na pocetku je sve izgledalo super. Imala sam posao, drustvo, svoj mir i nekoga koga sam povremeno vidjala. U vrlo kratkom roku, dosta toga se promenilo, moje tadasnje zadovoljstvo preraslo je u nocnu moru iz koje nisam videla izlaza. Decko sa kojim sam se vidjala se zaljubio, poceo da me maltretira porukama, pravi ljubavne scene i ako nije imao pravo na to, nije smeo moj mir da narusi. Posao mi je bilo jedino mesto gde sam mogla da pobegnem od svog privatnog zivota i bar na trenutak zaboravim sve sto se desavalo. Utehu sam potrazila u picu, te veceri nisam zelela da razmisljam o bilo cemu, zelela sam samo da budem srecna. Alkohol je polako poceo da me preuzima, a ja nisam zelela da se sa krajem moga posla i ta noc zavrsi. Izasla sam u grad sa osobama koje sam relativno malo poznavala preko posla ali mi te veceri to nije bilo bitno. Igrala sam kao nikada do tada, uzivala u svakom trenutku kao da je poslednji, ispijala svaku casu na ex i odjednom crna rupa…. ne secam se vise nicega….Zora mi je donela mnoga pitanja??? Gde sam ja to, sta radim sa muskarcem kojeg skoro nisam ni poznavala??? Boze, pa ja mu ni ime nisam znala… Stid se prosirio citavim mojim telom. Zelela sam da pobegnem pre nego sto se probudi, da nestanem, da me nema, ali znala sam da to nije moguce, da ne mogu izbeci nas ponovni susret. Misli mi prekidose dva zelena oka koja su me sa osmehom gledala, nista mi nije rekao, samo me je poljubio u celo, a ja sam samo zelela da izadjem iz nepoznate hotelske sobe i stignem kuci. Tog dana ne znam da li mi je gore bilo zbog mamurluka ili zbog svega sto se dogodilo. Nisam znala kako da se postavim prema osobi sa kojom sam provela noc kada dodje opet u lokalu.. Sama pomisao na to dovodila me je do ludila. Te veceri dobila sam poruku da idemo na kafu. Prihvatiti je ili ne??? Kako se postaviti?? Trebam li mu reci da postoji neko u mom zivotu koji me proganja ili mozda ne??? Sta da radim u tom trenutku nisam zanla. Nesto je prelomilo u mojoj glavi i pristala sam da se vidimo. Ni slutila nisam da ce to biti nesto najbolje sto sam uradila, da ce mi ta odluka promeniti zivot, ali o tome cu kasnije jer se dosta toga izdesavalo dok se sve kockice nisu poklopile.. Susret sa njim doveo je do neverovatnog preokreta. Nismo spominjali onu noc, razgovarali smo o nebitnim stvarima, smejali se glupostima, upoznavali jedno drugog. Osecaj srece se ponovo vratio, ali nisam zelela da se zanosim. Nisam mu rekla da vec imam nekog, nisam imala zelju da pricam o tome, mislila sam da ce mi biti prolazna avantura.. Kako je vreme odmicalo sve cesce smo se vidjali. Cak ni tada moje srce nije bilo spremno za vezu ili mu mozda ja to nisam dozvoljavala. Mislila sam da su svi muskarci isti i da ce me kad tad i on povrediti. Niko nije znao za nas, nisam ni zelela da se zna, zelela sam da traje dok nam bude lepo. Onda je usledio dugoocekivani trenutak, trenutak bolne istine… Saznao je da imam drugog. U njegovim zelenim ocima videla sam bol i razocarenja, bes i tugu u istom trenu. Mislila sam da mi nece biti bitno ako ode, nestane onako preko noci kao sto je i usetao u moj zivot, ali nije bilo tako. Njegov bol mi je parao dusu i telo, zelela sam priliku da mu objasnim sve i vrlo brzo sam je i dobila. Pricala sam brzo i nepovezano, ni danas nisam u potpunosti sigurna da li me je razumeo sve sto sam htela reci, a da li mi je oprostio sto sam lagala? Da, jeste, i to je bio moj najveci poklon od njega. Te veceri sam mu rekla da ne volim tu osobu, da sam prisiljena da budem sa njim, kako boluje od raka i kako nece da se leci ako ne budem sa njim, kako nemam mogucnosti da biram, jer koliko god da mi nije stalo nisam mogla da dozvolim da nosim nekog na dusi. Zagrlio me je jako i obrisao moje suze govoreci da ce on biti uz mene i da cemo zajedno prebroditi sve, da je tu za sve sto mi zatreba. I bio je tu.. Zahvaljujuci njemu i njegovoj podrsci bilo mi je sve lakse. Gledala sam svet drugim ocima, ocima zaljubljene devojke. S vremena na vreme osecala sam strah, plasila se sopstvenih osecanja. Moj zid koji sam dugo vremena zidala i u koji sam ulozila toliko napora poceo je polako da se rusi. Nisam zelela da razmisljam o tome, ovog puta sam odlucila da se prepustim i jos jednom poslusam svoje srce. Imala sam dovoljno problema da bi svoju srecu tek olako pustila. Imala sam dva zivota, jedan gde mi je sve bilo crno, a drugi gde sam letela u oblacima, osecala lepotu ispunjenosti i onda se opet spustala na zemlju i vracala u realnost. Nisam mogla da poverujem kako covek moze u istom trenu da oseca i bol i radost, srecu i tugu. Zelela sam da se zavrsi sve, da budem samo sa njim. Verovali ili ne i ta zelja mi se ubrzo ispunila. Saznala sam da je prica o raku bila izmisljena, da je to bio nacin da me zadrzi kraj sebe. Ne mogu opisati kako sam se osecala posle tog saznanja, gadio mi se i prezirala sam tako gnusnu laz. Nisam mogla da verujem da neko moze toliko daleko da ode, da unisti i ono malo lepih trenutaka koji su mogli ostati u secanju. Ali hvala bogu, svaka laz izadje kad tada na videlo. To saznanje mi je omogucilo da zavrsim sa njim i krenem ispocetka sa osobom koju sam zavolela. Tada sam mu to prvi put i rekla i nisam zazalila. Dobila sam sve sto nisam ni mogla zamisliti, postovanje, prijateljstvo i bezuslovnu ljubav. Moj zivot je krenuo u drugom smeru, smeru na kojem sam mislila da se vise nikada necu vratiti. Dozvolila sam mu da me voli i da ga volim. Danas posle godinu dana nase veze mogu da kazem da sam donela ispravnu odluku. Zahvaljujuci njemu sam prebrodila sve prepreke i naucila opet da volim. Shvatila sam da nam zivot oduzima neke stvari kako bi nam dao nesto mnogo bolje i vrednije. Sada ne mogu zamisliti zivot bez njegovog osmeha i pogleda. Ponekad mi se desava da ga satima gledam dok spava i zahvaljujem bogu sto mi ga je doneo u moj zivot. Zato cu se uvek truditi da od sebe dam sve kako bi na njegovom licu videla samo srecu, jer mi je ne znajuci dao novi zivot i dokle god zivim necu moci da se oduzim za sve sto je uradio za mene, zato hvala mu sto postoji.. Zauvek zu ga voleti jer je jedinstven.
